… a sve to u pokušaju pravdanja razloga zbog kojih je podržao vladu Ramuša Haradinaja, čoveka nad čijom je ratnom prošlošću pumpao nacionalističke mišiće i iživljavao se sa ciljem dizanja rejtinga kod građana.

Gordana, Sanja, Filip… novinarski „hrabro“ nastupaju odmah nakon njegovog izlaganja, pitajući ga kako uspeva da bude tako dobar, mudar i uspešan dok ga napadaju sa svih strana, ne birajući sredstva i načine. Onda on njih smiruje rečima kako je sve to legitimno, kako to njemu ne smeta, kako svako ima pravo da radi šta želi u slobodnoj Srbiji, kakvom ju je učinio, i kako je on dovoljno jak da sve to prevaziđe i nastavi dalje u borbi za bolju i uspešniju državu. Gotovo da ne postoji trenutak u tim nastupima koji izmiče kontroli, cinizmu, podsmehu onima koji ga kritikuju. Svaka rečenica o sebi, svaki stav o odgovornosti i razlozima za povlačenje određenih poteza, određen je nipodaštavanjem drugog. Toliko je taj nagon za obračun jak da se gubi ideja o tome da verovatno više od dve trećine nacije, koja ga sluša, nema blagog pojma o čemu govori ta uigrana ekipa, s obzirom na činjenicu da su u prilici da čuju i vide samo prorežimske medije, odnosno da im je ova druga strana, u odnosu na čiju negaciju predsednik gradi sopstveni identitet, nedostupna. I ne samo da im je nedostupna, već je i toliko mala da je neprimetna.

I to je ta savršena okolnost koju je u proteklih pet godina, koliko je na vlasti, brižljivo, korak po korak, gradio. Uspostavljanjem apsolutne medijske kontrole, politički neprijatelj je postao zanemarljiv i krajnje marginalan, a njegove odlike i ono što radi, koje, u obraćanju građanima, samo predsednik i nekolicina njih poznaje, izmišlja, nadopunjuje, krivo predstavlja, pridajući im nepostojeću snagu, kako bi sebe predstavio kao njihovu žrtvu, kao usamljenog borca za pravdu, istinu i dobrobit građana.

S druge strane nalaze se, pak, zaista nekakvi predsednikovi kritičari, koji, u većini slučajeva, okosnicu svog delovanja zasnivaju na nacionalizmu, u pokušaju da skrenu pažnju svetine na sebe. Jer, narod voli nacionaliste, narod ne da Kosovo, narod obožava Rusiju, narod EU vidi kao nužno zlo, narod je spreman da živi sa 25.000 dinara mesečno ceo život i zamišlja kako se na taj način, tom žrtvom, zapravo bori za nacionalni interes.

I tako ti predsednikovi kritičari daju povoda predsedniku da se kao „lav“ bori da sebe predstavi kao, ipak najvećeg nacionalistu, da svaki pozitivan korak, koji je pod pritiskom EU nateran da napravi, predstavi narodu ne kao potez u javnom interesu, koji je prethodno određen načelima evropskih integracija, već kao nužno zlo. Koliko je društvo u takvim prilikama daleko od same ideje o ozdravljenju, suočavanju, katarzi, napredovanju, reformama, i svemu ostalom što je moralo biti okončano još mnogo pre stupanja na vlast Aleksandra Vučića i njegove ekipa, izlišno je i govoriti. Tako se došlo u situaciju da spolja gledano, Srbija zaista ponekada čini poteze koji je vode gore navedenim ciljevima, a zapravo iznutra truli i raspada se i dalje u post-ratnom diskursu.

U vezi sa temom koja je i bila povod predsednikovog obraćanja u utorak uveče, spolja gledano, Srbija navodno vodi unutrašnji dijalog o Kosovu, suočava se sa realnošću kosovske nezavisnosti i nužnosti pomirenja sa tim susednim narodom, a iznutra zapravo taj „dijalog“ samo utemeljuje mržnju i netrpeljivost prema kosovskim Albancima, koji se smatraju agresorima na Srbiju, a razgovor sa njima je predstavljen kao razgovor na frontu, gde predsednik naoružan do zuba sa vojskom svojih poslušnika pregovara sa uniformama OVK.

U svakom slučaju. sjajan temelj za buduće dobrosusedske odnose, normalizaciju odnosa, smanjivanje tenzija i uspostavljanje stabilnosti na Balkanu, kao i u ovdašnjem društvu.