Što manje Vučića, Obradovića, Jeremića…

Svako koliko može da doprinese da politički sin Vojislava Šešelja ostane u domaćem javnom mnjenju veći nacionalista od Boška Obradovića, Vuka Jeremića i nemog Dragana Đilasa, pomognutog performansima Sergeja Trifunovića, ispred i unutar belih, opozicionih šatora ovdašnje opozicije.

Kako je stiglo proleće, tako su zajedno nikli i ti beli šatori besmisla, iz kojih se čuju jecaji nacionalističke opozicije, koja se, kad joj to odgovara, od navedenog opisa brani argumentima da nisu svi unutar te ekipe isti. Nisu, istina je, ali isto tako nema opravdanja za argumente da bi trebalo ćutati o ključnim problemima društva, poput nacionalizma i navodne odbrane Kosova, odnosno očuvanja „srpstva“ u svim bivšim srpskim državama, kako vole da zovu Bosnu i Hercegovinu, Kosovu i Crnu Goru.

Pustiti glasove koji promovišu mržnju i netrpeljivost prema narodima iz pobrojanih država tako što osnovnu kritiku diktatorskog režima zasnivaju na Vučićevoj prodaji tih teritorija, kako bi pridobili glasove tiranina kojeg žele da sruše sa vlasti, jednako je glasanju za Vučićevu politiku. Jer, između njega i njih, prema tim osnovnim merilima zapravo i nema nikakve razlike. Vučić, poput onog starog, nikada odmaklog od načina na koji se politikom bavio tokom devedesetih – širenjem mržnje, pozivima na ubistva ljudi drugačije vere i nacionalnosti i samoubistva sopstvenog naroda, kako bi nekolicina državnih moćnika, u koje je i sam spadao, finansijski profitirali i sticali društvene privilegije za zadovoljenje različitih sebičnih apetita svojstvenih takvim bezobraznicima i političkim monstrumima, nije opoziciji dovoljno dobar.

Nije im dobar, kažu oni, zato što je izdao Kosovo, zato što nije opstao na veliko-srpskim idejama i najnazadnijim i najprimitivnijim političkim konceptima u novijoj istoriji Evrope. Trebalo bi da se vrati svojim korenima, da prekine svaki razgovor sa kosovskim Albancima, da, poput, lidera opozicije Boška Obradovića ne nastupa i ne razgovora sa predstavnicima javnog mnjenja iz Bosne…

I tu su oni, ustvari u pravu. Ali, iz potpuno obrnutih vrednosnih i bazično ljudskih razloga – jer, kad god Vučić progovori o ratno zločinačkoj prošlosti Srbije, kada god se nađe u regionalnom kontekstu, osramoti sve generacije, unazad i unapred, naroda koji predstavlja. Ta vrsta rasizma i fašizma koju ispoljava predsednik države postala je toliki mejnstrim u ovdašnjem društvu da je počela da izmiče i najdarovitijim prepoznavačima najzlokobnije bolesti društva.

Pa su oni u stanju da izjave da je baš Vučić taj koji bi trebalo da prizna Kosovo. Takvo priznanje, sa retorikom koja objašnjava navedeni istorijski ciklus daljim produbljivanjem netrpeljivosti prema kosovskim Albancima, ali, pod pritiskom spoljne nužnosti, ipak uzmiče, jer postoje drugi ciljevi vredniji od toga da se bori za teritoriju koju naseljavaju Albanci, ta, kako ih je otac nacije, Dobrica Ćosić, nazivao – genetski niža bića od Srba – zaista ne bi bilo u javnom interesu građana Srbije. S obzirom na poznatost razmere zločina i zabeleženost takvog nesrećnog slučaja u istorijskom kontekstu, kao i umešanost Aleksandra Vučića u to „veliko događanje naroda“, nacionalistička opozicija jeste u pravu – da bi jednog od glavnih inspiratora zločina, trebalo skloniti iz tih pregovora. Razume se da bi podjednako loše bilo uvući u te pregovore i konačno rešavanje kosovskog problema one koji Vučića kritikuju zato što i dalje ne poziva i ne vodi u rat.

Poput Vuka Jeremića i Boška Obradovića. Za Dragana Đilasa, glavnog opozicionara i finansijera pobune ne može se sa sigurnošću tvrditi šta zaista misli, jer on, usled mogućnosti kritike sa bilo koje strane, sve vreme o svemu ćuti ili daje neodređene odgovore.

S druge strane, ućutkivanje onih glasova koji primećuju ove zamke kako tiranina Vučića tako i jalove i nacionalističke opozicije, jer ne žele da budu deo tog hora koji navodno ruši Vučića, utemeljujući zapravo principe upravo njegove vladavine, znak je da je društvo i dalje na stranputici. Videćemo dokle će se ovaj put survati…