Zatamnjeni štrajk

Prvi je bio takav da je pokušao da ih predstavi kao nezahvalne visinom plate izvesnošću da ima toliko ljudi u Srbiji koji imaju znatno niža primanja od njih. Drugi nivo zasnivao se na tvrdnjama da štrajkom i tom svojom neskromnošću ugrožavaju budućnost svih ostalih građana jer odbijaju potencijalne strane investitore da dođu, ulože svoj novac u Srbiji i otvore nova radna mesta – dakle, deluju protiv države i javnog interesa. Treći, odnosno onaj koji je ostavila za kraj, odnosio se na optužbe da iza štrajka stoji nečiji politički interes koji je izmanipulisao radnike.

Ponavljala je predsednica Vlade Srbije, u prvim danima pokušaja suzbijanja štrajka i odbrane vlasnika Fijata, da radnici primaju platu od 38 hiljada dinara, da je primaju svakog meseca, kao i određene bonuse, odnosno da uživaju izvesne beneficije u radu. Znala je da se obraća javnom mnjenju koje većinski živi i radi i za mnogo nižu platu, ili pak za onu na sličnom nivou. Računalo se, i dalje se računa, na reakciju koja se iscrpljuje u negodovanju – šta oni hoće, pa i mi radimo za toliku platu, pa se ne bunimo, zašto su oni bolji od nas, šta su oni umislili, hoće sve nas da ugroze svojom sebičnošću… I, neretko se upravo takav stav mogao prepoznati i prepoznaje se kod običnih ljudi. Umesto da ih usvoje kao heroje, one koji bi svojom pobedom izvojevali pobedu i za sve druge radnike, podigli kriterijume i u suštini ustali protiv najveće nesreće koja je uveliko uzela maha – a to je stvaranje armije jeftine radne snage čiji će se hod u budućnosti biti sve teže savladati – ljudi su ih prepoznali kao grebatore, nezahvalnike, radnike koji se bore samo za sebe i na štetu drugih.

To je bio cilj lančane reakcije ostalih članova Vlade kao i predsednika Srbije, koji su danima unazad horski ponavljali kako štrajkači u Fijatu ugrožavaju građane i njihovu budućnost. Apelovali na ljubav štrajkača prema državi, tražili razumevanje za prilike u kojima žive i rade. Zapravo, najotvorenije prenosili su poruku građanima o svojoj nesposobnosti da obrazuju takve društvene i ekonomske prilike u kojima bi na domaće tržište ušao investitor iza kojeg ne stoji nikakva tajna državna politika, zatamnjeni ugovori zasnovani, pre svega, na korupciji i šteti javnog interesa, odnosno političkom i ličnom profiterstvu pojedinih činilaca vlasti.

U državi u kojoj je svako ko se usudi da kritikuje aktuelni režim proglašen stranim plaćenikom, bolesnikom, kriminalcem, i tome slično, gde se na najgledanijim i u najčitanijim medijima sprovodi brutalna propaganda omalovažavanja i diskreditacije onih čiji glas pod teškim uslovima, ipak nekako uspe da probije tu barijeru stroge kontrolisanosti javne reči, hrabrost običnog čoveka da ustane i bori se za golu egzistenciju i istraje u tome, uprkos navedenim pokušajima suzbijanja i pretnji, nemerljivo je dragocena.

Istovremeno, saradnja najljućih političkih protivnika dolazi na videlo u trenucima kada je potrebno voditi borbu protiv sopstvenog naroda. Nasleđuju se greške prethodnika i usvajaju bespogovorno kao svoje, jer je pojedinačni interes opstanka na vlasti i profitiranja iz toga iznad svega. Tako su, iako se trenutno na dnevnom nivou prepucavaju, bivši i aktuelni režim na istoj strani u slučaju Fijata. Jedan je zatamnio ugovor o prodaji te fabrike kako bi opstao na vlasti, a drugi odlučio da tako i ostane, iz potpuno identičnog razloga. Računao je bivši režim, kao što i aktuelni računa, na trpljenje nesreće i naviknutost na bedu, na glupost i nemogućnost izvođenja zaključka o njihovoj nesposobnosti da stvore bolje ekonomske uslove za život. Zatamnjeni ugovori koji donose privid uspeha na vrlo kratak rok, a njima učvršćivanje na pozicijama moći i verovatno dobru zaradu i bogaćenje, očigledno je jedino što umeju i mogu da urade.

Umeju, razume se, i da se izbore sa pobunom, kao što najnoviji ishod štrajka pokazuje. Izvesno je da su u stanju da ubace svoje ljude u redove onih koji ih ugrožavaju – radnike – i da ih prevare da se vrate na posao i pre ispunjenja i jednog zahteva. Opet, to je na kratak rok. Misle da kupuju na taj način vreme, ali svesni su da ne mogu da reše problem, jer bi rešenje podrazumevalo njihov izlazak iz blagostanja vlasti i povlastica koje uživaju. Morali bi da krenu u sveobuhvatnu borbu protiv korupcije, da prekinu sa otrovnom nacionalističkom politikom, da se suoče sa svim greškama i grehovima koje su godinama unazad pravili i stekli, a što građanima medijskom propagandom predstavljaju kao najveća dostignuća. To su neophodni potezi koji daju rešenje na duži rok, koji imaju obzira prema „našoj deci“, ali nemaju prema njima samima. Oni od kojih se očekuje rešenje su osnovni uzrok problema, oni moraju da odgovaraju i nestanu, a jasan uvid u to je i najveća vrednost ovog i svakog drugog pojedinačnog štrajka.