Cinik bi mogao reći da je isto tako velika, a možda po kvadratnom metru i veća gužva u autobusima GSB, pa se to ne rešava isterivanjem viška putnika. Umesto da nepočiniteljima kažu: zgrešili ste, odrapljena vam je kazna, to nije nagrada, stisnite se malo, pa kad odrobijate svoje, smestite se ako hoćete u Hajatu, umesto toga naše vlasti lome stvar preko kolena i puštaju zatvorenike na nezasluženu slobodu. Pretpostavljam da od amnestiranih očekuju da svečano obećaju da neće više nikad, da će se popraviti i da će znati da cene državnu milost.

Shodno rečenom, pitanje je dana kada će se na naše ulice vratiti pitoreskni likovi iz takozvanog kriminalnog miljea. Dobro, de, i bez njih su naše ulice veoma rizična mesta, gotovo pa kao devedesetih. Fale samo oni dilberi koji po ćoškovima mantraju „dvize, dvize“, ali čekaj malo, kako stvari teku, vratiće se i oni. Kao što se i sve drugo vratilo u istoj, zlokobnoj formi, donekle ublaženoj odrtavelošću, ne dobronamernošću. Ako mene pitate, ova amnestija je logično ishodište ideologije sabornosti. Jer, kad malo bolje razmislimo, nije li podela na zatvorenike i slobodne Srbe samo još jedna u nizu žalosnih srpskih podela. Sledstveno istoj ideologiji, Srbi, pripadnici nebeskog naroda, zapravo i nisu u stanju da počine istinski zločin.

Kad smo već kod te teme, ovogodišnji Sajam knjiga je omanuo. Nema nijednog romana napisanog perom nekog uglednog sužnja. Nije Sajam omanuo samo u tome. Evo, već je na polovini, a još nije udostojen visokom posetom našeg džumhurbaškana. Nekada, u epohi Jego ex Sijatelstva, takvi se propusti nisu događali. Jego ex Sijatelstvo je redovno pohodilo Halu jedan, tu se zadržavalo u kraćim i srdačnim razgovorima sa izdavačima i „poslenicima pisane reči“i vraćalo se u prezidencijalni konak sa tovarom što kupljenih, što poklonjenih knjiga. Da je sve kao u stara dobra vremena, i ove godine bih mu poklonio novi roman, pa taman me novindžije optužile za podanički mentalitet. Tim pre što se i Jego ex Sijatelstvo nalazi na spisku romanovih junaka. Ali i to se da srediti. Nisam ja od onih koji su vo vremja ono u Leki Rankoviću gledali polubožanstvo, pa su posle, kad je zglajzao, okretali glavu kad ga negde treve. Knjiga ga, dakle, čeka u knjižari „Delfi“ u SKC-u, ne mora ni lično da dođe, može je podići i neki seiz.

Ima li još šta novo u zemlji Serbiji? Ima, naravno. Novi Beograd, Novi Pazar, Novi Sad. I još nešto. Jutros uključim ringlu da skuvam kafu, kad u ringli Dinkić. Ubeđuje vlasnike električnih šporeta da ima rešenje za ekonomsku krizu.