Budući da mi je sedmo grdeličko čudo autoputnog sveta bilo nekako „sputno“ tek sam prekjuče, na putu za Ohird imao čast da ga prođem.

I – šta kažem? Kakvi su mi utisci? Itekakvi! Kakvi bi drugačiji mogli biti. Iako sam na podobije GPS-a preko televizora napamet naučio svaki centimetar njegove „trase“ ipak je bilo nezaboravno iskustvo uživo videti legendarno klizište, slike Mila Dodika i Vrhovnog bića zapandrčene ispred jednog od tunela i odoleti iskušenju da se usred onog drugog, još legendarnijeg tunela, ne zaustavim da bih napravio selfie.

Ushićenost, međutim, autoputissimom nije razlog da mi ne nastavimo naš mini serijal posvećen začkoljicama političkog sistema srpskog burazerskog pluralizma koji polako ali sigurno ulazi u terminalnu fazu. Napisah juče (ili prekjuče) da je neprocenjiva zasluga našeg Vrhovnog Bića što je do kosti ogolio gorepomenuti sistem, istovremeno ogoljavajući i bedu opozicije koja svakodnevnim pokazivanjem da ne ume da bude opozicija dokazuje da nije umela da bude ni vlast i da smo zato i fasovali vlast koja isto tako ne ume da bude vlast, samo mnogo brže. jače i bolje i na mnogo organizovaniji način.

Protok vremena ipak je otupio zube i ublažilo krvoločnost burazerskog pluralizma, sve se danas svelo na verbalno šikaniranje opozicije (i Jova Bakića). Nekome se to može učiniti malo, ali bolji poznavaoci materije – koji znaju da je veliki Baja Pašić iz državne kase isplatio plaćenog ubicu da „skenja“ nekog svata koji se nešto zamerio nekoj njegovoj rođaci – drže da je to ipak značajan pomak.

Vrhovno biće je, naravno, vrlo svesno svog istorijskog značaja, samo mu je perspektiva obrnuta, pa misli da je njegova vladavina početak jednog zlatnog srpskog doba, dok je u suštini početak kraja jednog vrlo mračnog doba. Vrhovni Uspon je posledica višedecenijskog opadanja svih kriterijuma, on nije rezultat političkog delovanja nego čistog determinizma koji gvozdenom rukom vlada svim društvima koja su se odrekla slobode.

Ne trčite sad pred rudu, ne udarajte se prerano šapicama po grudima. Početak kraja nije – naročito nije u Srbiji – nužno početak novog početka, videli smo to ne tako davno kad su današnji najgrlatiji plajpičitelji Vučićevog tirjanstva, unisono sa Vučićem & Co, graknuli protiv, Đinđića, čoveka koji je mukotrpno utabavao stazu za početak početka novog početka.

Ko je ono otpevao „ko ne sluša pesmu, slušaće oluju“? Ko god da je, pevao je ka vladika. E pa, kad gospoda babe i ibret hanume (svih boja, a čitav ih je spektar) koji nisu htele da čuju Đinđićevu pesmu da politika mora biti politika, a ne metafizika zakalnosti i bombardovanosti, neka sada slušaju Atlagića i Ristećevića. Ovo je samo za uši mog druga Duška Petričića: Udri Vučiću, ne žali, ruka ti se pozlatila.