Osim sličnosti, između Pinkovih vesti i bad tripova – iliti srpski „bedaka“ – ima i stanovitih razlika. Valjanje (a možda i upotreba) LSD-ja i ostalih „psihoaktivnih supstanci“ nekada beše (a verovatno je i sada) krivično delo, dočim su Pinkove vesti delo bogougodno, dušekorisno i državotvorno, ali to, kako rekoh, nije jedina razlika. Dejstvo LSD-ja bilo je privremeno – „konzument“ bi se posle izvesnog vremena vraćao poznaniju stare dobre realnosti – dejstvo, međutim, Pinkovih TV bedaka je permanentno, mada ne i večno, jer se dileri, korisnici i konzumenti Pinkove psihodelije – po zakonima same psihodelije – neće probuditi u realnosti, nego na dnu mračne septičke jame, a možda i na nekom gorem mestu. No, o tom potom, kada za to kucne čas. Sada prelazimo na stvar.

Zove me prekjuče telefonom stara prijateljica, urednica i novinarka Politike iz vremena kada je Politika bila Politika, a ne štampano izdanje Pinka i kaže mi da joj je neka njena prijateljica telefonirala i rekla da je na Pinkovim vestima čula da sam ja „podržao premlaćivanje Pinkovih novinarki“. Primetio sam izvesnu zabrinutost u glasu moje prijateljice – pamti ona „vunena vremena“, plaši se da se nešto ne „proizvede“ – pa sam je umirio rekavši da je njena prijateljica sigurno nešto previdela i prečula jer ja o premlaćivanju novinarki – budući da nisam novindžija crne hronike – ništa nisam pisao, a kamoli ga „podržavao“.

Kad – šta? Istog predvečerja se ispostavi da sam, zajedno sa ostalim Danasovim kolumnistima, ipak pomenut u Pinkovim vestima i da me je Kolegijum Pinka pozvao da se zajedno sa kolegama po tastaturi izjasnim – pazi sad – da li sam „saglasan sa uređivačkom politikom Danasa koja opravdava umlaćivanje golorukih novinarki na njihovom vekovnom ognjištu“, i pročaja, naravno. Prozivka je – pretpostavljam da to znate – usledila nakon što je Danas objavio stručno mišljenje sudskog veštaka – urađeno, nota bene, ne za Danas, nego za srpsko tužibabstvo – saglasno kome novinarke Pinka (Bogu hvala, kažem) nisu povređene onoliko teško koliko je Pinkovoj propagandi bilo potrebno.

Učinilo mi se u jednom trenutku da je zahtev Pinkovog Kolegijuma nekako nekompletan, da mu nedostaju pozivi na izjašnjavanje tipa „da li Danasovi kolumnisti više vole oca i majku ili Dragog Vođu i „da li su prestali da tuku svoje majke“. Svejedno, spreman sam da odgovorim Pinkovom Kolegijumu. Doduše istim odgovorom kojim je onaj Veljin dilber vaktile odgovorio znatiželjnim novinarima. Dragi Kolegijume, da li sam saglasan sa umlaćivanjem novinarki, saznaćeš tek kad Kosovo ponovo bude srpsko.