Borhesovci

I to interaktivnu. Lepo je neko rekao: ono što je danas fantastično, sutra je trivijalno. Pisanija, recimo, Žila Verna, njegovim savremenicima su izgledala kao neobuzdano maštanje. Za nas, današnje, Žil Vern je u tehnološkom smislu beznadežno zastareo.

Srpska politika je poslednje utočište borhesovaca. Ali ako se meštar Horhe ograničavao isključivo na literaturu, njegovi sledbenici iz Nemanjine i sa Andrićevog venca odlaze korak dalje u rešenosti da fikciju pretpostave realnosti ili da ih bar izjednače. Ako su Borhesovi kartografi nameravali da geografiju carstva izjednače sa geografskom kartom, naši politički pornografi čine nadljudske napore da realnost Srbije dovedu u sklad sa srpskim ustavom.

Sad, cenjeni publikume, dolazimo na moj teren. Budući da je ustavopisac osvedočeni psihopata, ni ustav nije mogao biti drugačiji, sledstveno – primena takvog ustava nužno završava u psihopatologiji i psihotizovanosti, a ako mislite da su ovo književnička proseravanja, otvorite prozor i pogledajte na ulicu.

Da vidimo! Borko Stef. je bajagi nešto pregovarao sa Editom Tahiri, postignut je bajagi neki sporazum, što je hvale vredno, ali se sporazum morao usaglasiti sa ustavom. I evo šta je Borko Stef. rekao: „Sporazum ni na koji način ne prejudicira državnost Kosova, čak ni terminološki se ne spominje bilo kakva granica, granični prelaz ili tome slično.“ Dakle, u sporazumu nema reči „granica“. Iz toga mi treba da zaključimo da ako u sporazumu nema granice, granice nema ni na Jarinju i Brnjaku i da je Kosovo u stvari sastavu Srbije, koja u ontološkom smislu sve više podseća na Borhesov Tlön Uqbar. Lepo sam i ja, da se pohvalim, napisao – doduše ticalo se Rusije – da je realizam u književnosti upropastio realnost. To je još moglo i da prođe. Stvarnost je to nekako mogla da podnese. Ali nadrealizam, pa ako hoćete i postmodernizam, u srpskoj politici stvar je koju realnost više nije u stanju da podnese. To mogu da podnesu samo Srbi.