Čaršija velike nužde

Ja na to politički nekorektno uvek dodam – „gedžovansko-cincarsko-kucovlaška čaršija“.

Da bi neko postao Milošević, Koštunica, Tadić ili Koštunica nije dovoljno želeti/hteti postati Milošević, Koštunica, Tadić i (donekle) Vučić – manje-više svi to hoće/žele, konkurencija je stravična – nužno je, u smislu u kome je nužna i velika nužda, da odobrenje da neko postane neko od nabrojanih izda beogradska čaršija, nabijem je, uzgred, na Sebastian.

Konkurs je neprestano otvoren, ali se poprilično razlikuje od konkursa u uobičajenom značenju reči.

Kandidati, naime, nisu u obavezi da ispune uslove koje je propisala čaršija – često pojma nemaju ni da su kandidati – čaršija je ta koja im mic po mic ispunjava uslove.

Ovako to ide.

Čaršija neprestano osmatra, odmerava, vaga, uočava, triput meri (dupe) jednom seče (uši) – sve to naravno iz dubina kolektivnog nesvesnog – a onda u pogodnom trenutku – koji određuje trenutak, a ne čaršija – po mutlacima, slavama i musafirhanama, stane da širi famu i postiže konsenzus da taj i taj (ime i prezime poznato redakciji) – najčešće bezlični, isprazni prdonja – puno „obećava“, da je „moralna gromada“ i da može „puno da učini za Srbiju“.

Dalje to ide ovako: odabrani – mogli bismo ga nazvati i „miljenik sudbine“ – s vremenom poveruje u čaršijinu sliku o sebi, uklopi se u ram i krene da žari i pali po zemlji Srbiji sve do trenutka kad iskoči iz rama, to jest kad prekorači ovlašćenja dobijena od čaršije.

Šta biva u takvim situacijama?

Eh, šta!

Čaršija šilji plajvaz i piše peticiju, a čaršijski miljenik (ime poznato redakciji) podvija repić, klekne na kolena, poljubi čaršiju u dupe i potpisuje bezuslovnu kapitulaciju države kojom bajagi tirjanski vlada.

Ukoliko se miljenik uskurči – što se gotovo nikad ne dešava – čaršija Pozove M radi ubistva i onda ponovo raspiše konkurs.

Ponekad ipak dolazi do kurcšlusa, kao u slučaju Visokog Vučića, koji udarnički radi sve što čaršijin bubanj kaže (i što je oduvek govorio), ali ipak nije miljenik čaršije jer ne ispunjava visoke cincarsko-kucovlaške standarde čaršijskog reda, a kakav je to red, to pitajte Vladetu Jankovića i Sergeja Jesenjina Samardžića, oni znaju, mada bi vam to najbolje objasnio Ćosić, ali on je premetnu svetom.

Ima tu još jedna stvar koja Vučićevu nepopularnost i u slavskoj i u evropskoj mahali podiže u nebesa. Vučićev uspon je – a da mu to nije bila namera – razotkrio svu bedu čaršije i crno na belo pokazao koliko je Konstantinović bio u pravu u Filozofiji palanke.