Elem, pročitah i drugi deo Popovićevog narodnosnog utuka koji je potvrdio moju pretpostavku da se Popović uopšte nije uplašio mogućnosti da bude uzidan u preventivni zid – znao je on dobro da je to bila šala komika – nego da je „uziđivanje“ iskoristio kao priliku da sa stranica „Danasa“ odrođenom delu srpskog naroda i senata održi političku vakelu. I – šta kažem? Kakva mu je bila govorancija? Klasična, da kažemo. Ista ona koju srpski narod i senat sluša već dvesta godina. Dakle: briga za narod, sve sve ali narod, narod iznad svega. I pročaja.
Hajde da ne dovodimo u sumnju Popovićevu dobronamernost i zabrinutost. Ali hajde i da se zapitamo – gde je tu politika? Dobro de, odsustvo razložnih politika hronična je boljka svih ovdašnjih stranaka. Sve naše stranke, bez obzira na „predznak“ – stara je to priča – očekuju da im politike vodi neka velika sila, a da one i njihovo članstvo samo kupe kajmak privilegija. Popović je, recimo, u pravu kada kaže da je evrounijska politika dovela Srbiju u poluvazalni odnos i svela je na rang trećerazredne države i ja tu ne bih imao nikakvih zakeranja kada Popovićev evroskepticizam ne bi bio motivisan rusoentuzijazmom.
Zašto je bolje (i probitačnije) biti vazal Moskve, a ne Brisela, na to će nam pitanje Popović, nadam se, odgovoriti jednoga dana, mada već slutim odgovor: Zato, je li, što smo pravoslavni, što su nam jezici slični (kamo sreće da jesu, ali nisu) i zato što je Rusija „uvek bila na našoj strani“. Cinik bi sad rekao da je Rusija, sa svoje ogromnosti, na svačijoj strani, ali okanimo se cinizma. Vraćamo se na antimigrantski zid.
Sveopšte ubrzanje događaja – mislim na mađarski preventivni zid i priključenija – pokazalo je da je izgradnja zidova namenjenih zaustavljanju ljudske bujice zaludan posao i da je u konačnici dara bila skuplja nego mera, ali Popović ne odustaje. Zid pa zid.
Što me je navelo na sumračna smatranja o budućnosti ovoga sveta. Koncept zida kao odbrambenog/preventivnog mehanizma napušten je, čestnejši đuturumi (ispravite me ako grešim), još tamo negde u XVI veku. Usavršena artiljerija ih je takoreći prekonoć učinila besmislenim. Budući neefikasne, defanzivne zidine su prestale da se grade, što je imalo na duže staze katastrofalne posledice na budućnost jer zidovi nisu samo branili grad od spoljašnjeg sveta, nego i spoljašnji svet od grada. Malignim metastaziranjem gradova ćemo se, ako bude prilike, pozabaviti neki drugi put, za sada ostajemo kod aktuelnih zidova u kojima ja vidim izraz težnje za povratkom u srednjovekovlje. Ne liče li vam čitava ova pometnja na to doba. Sve je tu! Samo kuga fali. A kuga za zidove ne haje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
