Đokarina

Đokin lik vaistinu treba zaštiti. A dela, dela ionako nema. Pa se, u tom smislu, sama štite, nečinjenjem. Ima tu, međutim, i nekih malih razlika između Vukadinovića i Broza. Druga Valtera je, naime, štitio Zakon o zaštiti njegovog lika i dela. Ja i nisam baš upućen u pravnu materiju, ali rekao bih da zakona koji štiti Đorđa Vukadinovića u našem zakonodavstvu nema.

Što ne znači da ga neće biti, jer je Vukadinović („stamen i uporan kakvim ga je Bog dao“, S. Antonić) odlučio da se taj zakon donosi. I da se po tom zakonu strogo sudi. Ima da se smude brade. Kao u vreme cara Dušana. Elem, utuživši moju malenkost i „Danas“, Vukadinović je otišao korak dalje, presavio tabak, pa tužio – ponovo mene – ali i NIN i Spaju (koji s tom rabotom nema ama baš nikakve veze, jer u vreme objavljivanja „Tužibabuške“ čovek nije ni bio u NIN-u). Opet ista priča: duševni bolovi, muke žive, narušen ugled i pročaja.

I opet ista suma: 750.000 dinara. Solidarno. Moglo bi se to šeretski nazvati „đokarina“, što će reći prinudna taksa za svakoga ko se drzne da nešto spočitne Vukadinoviću. Koji je, je li, načelno za oštar dijalog, ali u granicama „civilizovanosti“. Što i ja, načelno, podržavam. Ali je Đokica – u vreme kada je to bilo konjunkturno – zastupao i kurčevito branio mnoge „anticivilizacijske“ stvari i pojave. Narasle mu bile ambicije. Video se na nekom mestu. Ali to je bilo priviđenje. Jer, da nije tako, nikada ne bih ni pomenuo tog seoskog nastavnika i društveno-političkog potrčka opšte prakse.

Kako to lepo jednom napisa Nataša Odalović, Vukadinovićima razvijenu „socijalnu inteligenciju“ i najkorisnije bi poslužio otadžbini u Hidrometeorološkom zavodu, na radnom mestu vetrokaza. Analizira, procenjuje, njuška i osluškuje, pa kad proceni da su se stekli uslovi za haračenje novina i novinskih autora, kreće u akciju. Bože me prosti, kao neki diler droge, u pratnji kohorte advokata. Dobro, neka reformisano sudstvo radi svoj posao, da ne prejudiciramo, nego skupo će Đoku koštati „đokarina“. Bude li je uopšte. Neće mene, naime, mrzeti da u nekom sledećem romanu opišem i (na dvestotinak strana) na tripice iseckam jednu nadobudnu istorijsku ličnost, nazovimo je Vukadin Đorđević, recimo. Za razliku od kolumne, romani se godinama čitaju. Bude tu i prevoda. A za romane nema „đokarine“. Kako god da okreneš, Đoka će popušiti samog sebe. Što može biti opasno. Jer „neporočni“ ne puši.