Drugomajski uranak

Pre svega, cenjeni publikume, jedno čisto retoričko pitanje: ako je već praznik rada, zašto se Prvi maj ne proslavlja radno? Ima tu još pitanja. Ako je već, da kažemo, praznik rada, zašto ga najveselije proslavljaju neradnici? Ako se već proslavlja, zašto se proslava svodi isključivo na piće i krkanluk? Ah, kako se to radilo za SFRJotovog vakta. Svečane akademije, pompezne govorancije prigodne parole, izlozi okićeni ruzmarinom i šašom, petokrake na svakom koraku, na (gotovo pa umetničkim) platnima istaknute Titove najrecentnije misli velikih ljudi. Pioniri su, ako me pamćenje dobro služi, upravo Prvog maja dobijali crvene pionirske marame. Posle, znalo se: organizovani sindikalni krkanluci na kojima su ponekad i glave znale da odlete i sa kojih su, takođe ponekad, pojedinci odvođeni „tamo gde treba“. Popili ljudi malo, razvezao im se jezik, a u SFRJotu čovek nije imao većeg dušmanina od razvezanog jezika.

Sve je to bilo poprilično besmisleno, kako je i inače slučaj sa arbitrarno izabranim praznicima, ali je bilo, da kažemo, praznične atmosfere, bilo je nekog kolektivnog svečanog osećanja kome sam podlegao čak i ja, veliki protivnik socijalističkog samoupravljanja i – da budem iskren – i rada kao takvog. Valjda sam zato i postao pisac, da bih eskivirao fabričku halu ili, u najboljem slučaju, kancelariju referenta za ONO i DSZ koje su mi se, kao lošem studentu, sve otvorenije smešile.

A danas, u takoreći demokratskoj Srbiji – ništa. Mislim, ništa od „radnog dela“. Odmah se prelazi na piće i krkanluk. Mada se uranak, stvar koju sam potpuno smetnuo s uma, ponovo vraća u modu. Ja možda jesam bio reakcionar i klasni neprijatelj, tačno je i to da nisam voleo zorom da ustajem, ali sam, neka mi proste Koštunca i Ljotić, prosto obožavao prvomajske uranke. Jednom prilikom sam i ja, štono se kaže, dobro potegao, pa mi se razvezao jezik. Nekako sam, na intervenciju kućnog prijatelja, izbegao Goli otok. Ali od tada nikako da jezičinu ponovo vežem.