Dupeglavost

 Ne trčite pred rudu, nije naša današnja tema istorijski boj latiničara i ćiriličara, naša tema je srpsko nestrpljenje, srpski kratki dah i srpska površnost. (Evo, uzgred, još jedne prednosti ćirilizacije „Famoznog“; omiljenu mi uzrečicu – v čëm delo – mogu napisati u ruskom originalu, a na „srpskoj“ ćirilici.) V čjom, dakle, djelo? Evo v čjom? Iskrsne, recimo, neka polemika, „problematizuje“ se, neka stvar ili pojava, uzburkaju se duhovi (ali i aveti) taman počnu da sevaju munje i da leti perje, kad eto ti srpske javnosti i srpskog komentatorluka koji zagraje: „Aman, više, ljudi, dodijaste i Bogu i narodu! Promenite ploču!“ I pročaja.

  Sve nam, brate, brzo dosadi i zato nam je – kad nam od čestih i teških belaja nije užasno nedosadno – stalno dosadno. I zato spas od teške dosade, od manijakalnog ponavljanja okamenjenih nacionalnih mantri, tražimo u kompulzivnom turizmu, još kompulzivnijem (po mogućstvu – besplatnom) krkanluku i ultra kompulzivnom gledanju u televizor.

 Svima je, bar na rečima, Srbija u Srcu, ali Hurgada je Hurgada, Rim je Rim, Pariz je Pariz, a Toronto je Toronto.

  I zato kad god – a to, fakat, činim često – napišem da je Koštuničin poklič „ko ne razume Guču, taj ne razume Srbiju“, sama esencija populističke tupoumnosti, a da je u pravom ključu pročitana Pokojnikova visokoumnost „mi možemo i ono što ne možemo“ – koja je vaktile izazvala lavinu opštenarodnog oduševljenja – najtačniji pokazatelj zašto ne možemo ni ono što bismo možda mogli, diže se žestoka graja: dreke: „Aman. čoveče, okani se više Koštunice, pusti više Ćosića na miru.“

  Ne brane, međutim, ti manje-više anonimni glasići ni Koštunicu ni Ćosića nego ustaju u odbranu svetog prava na visokoumno nerazmišljanje. A opet, samo naoko paradoksalno, svi ti glasići misle da odlično misle, a tako misle jer nisu pročitali – ili su zaboravili da su pročitali – misao premudrog inspektora Kalahana koji je rekao da je mišljenje isto što i dupe – svako ga ima. Nevolje nastaju kada se pomešaju dupe i glava, jer glavu – znate, pretpostavljam, na šta mislim – nema baš svako. Posledice? Opšta konfuzija! Rasulo Dupe ti u Hurgadi (Torontu ili Parizu), a srce na Kosovu. Um ti žudi za razumevanjem čoveka, sveta i Srbije, a ti – umesto da odeš u biblioteku i da se latiš knjige – potegneš u Guču, na vašar prostakluka, krkanluka, kurvarluka, a bogme i pedofilije. Epilog? Na izlasku iz Guče sačeka te srpska državna milicija i oduzme ti vozačku dozvolu, što pozdravljam, mada mislim da bi milicija bolje postupala kada bi im oduzimala mišljenje.