Elita bombardovanosti

Dakle ovako! Da sam počem u poziciji – bilo da delim amnestije bilo da turam nepočiniteljska muda u procijep – bezbeli bi jajašca odgovornih za dva i kusur meseca bombardovanja i nekoliko hiljada (tačan broj, nota bene, još neutvrđen) ljudskih žrtava vrlo loše prošla, ali ja sam – kao i ogromna većina stanovnika ovog sumornog sveta – samo slamka među vihorove, sirak tužni bez iđe ikoga, sledstveno čemu je sila mojih „amnestija“ i mogućnost mojih kažnjavanja ravna Pengovim mudima. Kao, pretpostavljam i svi bombardovani u ovoj zemlji, žestoko nenavidim NATO bombaše, ali, bogme, nenavidim i lokalne dilbere koji se lažno (ali uspešno) predstavljaju kao mnogo bombardovaniji od ostatka populacije i ožalošćeniji od neposredno ožalošćenih, kao nekakva elita bombardovanosti čija je „sveta“ dužnost da nama, neelitnim mufljuzima, neprestano skreću pažnju da smo bili bombardovani i da to nipošto ne smemo zaboraviti. Zašto ostatak populacije (većinski) naseda na patke ožalošćenih iz političkog i drugog koristoljublja, stvar je kojom ćemo se pozabaviti u jednom od nastavaka serije o seljačkoj političkoj filozofiji, a mi sada prelazimo na bombardovanje. Ali čisto figurativno, u tekstu, nemojte trčati u skloništa.

Kako dakle ja vidim tu stvar? Kada razgrnem ideološke magle i jedne i druge zaraćene strane, ja katastrofu koja nas je zadesila definišem kao – udarila budala na budalu. Bilo je potrebno biti vaistinu velika budala pa misliti da će šake soli koje je domaća budala godinama bacala u oči celog sveta proći bez teškog pičvajza; sa druge strane, bilo je potrebno biti još veća budala, pa pomisliti da će se našoj budali stati na rep tako što će se polupati infrastruktura države (koja nije bila u vlasništvu naše budale) i pobiti nekoliko hiljada ljudi koji nisu bili ni u kakvoj vez sa našom budalom.

Kada se dve budale sudare, deblji kraj izvlači slabija i lošije naoružana budala, to je valjda jasno svakom ko ima bar zrno soli u glavi, to NAMERNO nije bilo jasno našoj budali ali – jer on u suštini uopšte nije bio budala, nego je samo hteo da – po ovdašnjem običaju preko tuđe grbače – istera neki svoj inat, računajući da će se – kad pičvajz utihne – sve nastaviti po starom. Što se, bar za neko vreme, i dogodilo. Na isto to – čestnejši publikume – računa i elita naše bombardovanosti. A zašto? Zato što je ojađenim ljudima najlakše manipulisati i zato što je ogorčenima najlakše prodati Pengova muda umesto bubrega. Utuvite ovo, đuturumi”