Gorčina stereotipa

 Kiš i Kovač se, fakat, nisu pačali u politiku i nisu pravili nikakve intervjue sa političarima, što uopšte ne znači da nisu razgovarali sa ondašnjim političarima. Razgovarali su, i te kako su razgovarali, a o jednom od tih razgovora svedoči i sam Kovač u nedavno izašloj (odličnoj) knjizi. Slučajno znam za još neke razgovore između rečenih pisaca i političara, ali budući da nisam paranoik, ja u tome nisam video ništa nužno loše. Gorčin Stojanović – što me malo čudi – očigledno nije prevazišao malovaraški stereotip o piscima kao bićima po difoltu eteričnim, visokomoralnim, nekoristoljubivim dušicama i političarima kao njihovim suštim suprotnostima. Idi, more, beži! Nitkovi su ravnomerno raspoređeni po svim profesijama.

Osim što sam (na prvom mestu) pisac, ja sam najmanje trideset godina i novinar, a takođe i bivši političar, pa u tom smislu ne vidim ništa čudno u tome što sam razgovarao sa dvojicom političara? Može biti da to Kiš i Kovač nikada ne bi učinili, ali ja nisam njihov klon i uopšte se ne osećam postiđenim pred uspomenom na dva počivša velikana. Kiš i Kovač su se klonili politike, to je bio njihov izbor, ali – uzmimo primer – isto tako dobar pisac Andre Malro nije, što se pokazalo vrlo dobrim i za francusku politiku i za francusku kulturu. Politike se nije klonio ni Kišov i Kovačev bliski prijatelj, Borislav Pekić. Nije mu bilo mrsko – iako mu je moralo biti – da na izborima u Rakovici izađe Šešelju na crtu i da gospodski pretrpi poraz od Šešelja.

Tom zgodom – pisao sam već ovde o tome – nije poražen Pekić, nego Srbija i srpska kultura. A zašto? Zato što se isuviše mnogo sledbenika Kiša i Kovača držalo po strani. Sledbenici su to pravdali „zgađenošću nad politikom“, a ja sam to i onda, a i danas, tumačio kao konformizam i kukavičluk. Osim toga, na vrh su mi se glave popeli profesionalni Kišobrani i Kovački mehovi koji od vaistinu velikih pisaca prave seoski, paganski kult, koji se šlepaju na njihovu veličinu i koji svoju lenjost i inertnost lažno predstavljaju kao otpor silama političkog mraka i haosa. Takođe sam protivan kismet-tezama – koje uglavnom zastupaju pronosirani mediokriteti – da je posle Kiša, Pekića i Kovača u srpskoj književnosti nastupio potop, da je nemoguća pojava nekog novog Tesle, Milankovića i Alasa i da više nikada nećemo imati Nikolu Pašića i Lazu Pačua. Sa ovakvim glavama verovatno i nećemo, ali prekardaših sa karakterima, ljubezni publikume. Nastavak u sutrašnjem broju.