Govor dupeta

Opsetite se samo kako je onaj Brejvik nakon utamničenja, samouvereno insistirao na poštovanju njegovih „ljudskih prava” i kako su mu Norvežani luksuzno opremili zatvorski apartman. Možete vi misliti da sam ja mračnjak, ali po meni je humanističko cinculiranje i ugađanje nepočiniteljima odlična reklama za zločin. Slično stoji i sa takozvanim slobodama. Stvar sa „slobodama” stoji slično kao sa tehnologijama – onomad smo o tome pričali – što će reći: Čim izmisliš neku novu slobodu, odmah si izmislio i njenu zloupotrebu. Teško je, dobri moji, izmaći usudu jedinstva suprotnosti. Lepo je to definisao jedan od klasika marksizma-lenjinizma, Mao Cedung – kako god da se okreneš, dupe ti dođe otpozadi. Mao je poodavno zamakao pa nije bio u situaciji da vidi – a sumnjam da bi mu promaklo – da dolaze vremena kada će dupe biti i spreda. I sa svih strana.

Da ne dužim. Turski je bašbakan, Erdogan, ovih dana stekao svetsku slavu zahvaljujući tome što je samodržački, onako u maniru Sulejmana Veličanstvenog, zabranio tviter. Predvidivo, odmah se podigla slobodarska kuka i motika i digla dreku protiv Redžep Antitviter-paše. Da ne bude zabune, meni taj tip ni malo nije simpatičan, isuviše me podseća na islamsku verziju nekih ovdašnjih pseudohrišćanskih talibana i mudžahedina, ali – zabrane tvitera što se tiče – alal mu vera. Još bih mu više alalio veru da Erdogan nije tviter zabranio iz niskih pobuda, da bi sprečio organizovanje političkih protivnika. Ali – opet ali! Nabijem ja na Crven Ban sve politike koje se vode preko tvitera. Iz tvitera može da proiziđe samo tviter, a to znači – površnost, pretencioznost i koncizna glupost.

Šta me je nagnalo da tako mislim o rečenoj „društvenoj mreži”. Tviterov proizvod, takozvani tvitovi, eto šta. Ja se, kao što pretpostavljam, znate u tvitovanje ne upuštam, ali ovde-onde pročitam „tvitove” koje naše novinčine – kao da im nije dosta sopstvene gluposti – redovno prenose. I to na udarnim stranama. Ne treba valjda da vas podsećam na lekcije koje smo već savladali, to jest na činjenicu da tehnologije upravljaju nama onoliko – a možda i više – koliko mi upravljamo njima. Šta je to u tviteru što korisnike tera na praznu palamudnjavu i moronski humor, ja vaistinu ne znam, ali do sada nisam pročitao nijedan „tvit” na koji nije bio udaren snažan pečat (ne tvoj, Vučela) imbecilnosti. Da li je problem u kratkoći „forme”! Ne bih rekao. Draža, recimo, i na manjem prostoru napravi zajebanciju da te stomak zaboli od smeha. Pa šta je onda u pitanju! Eh, šta? Potreba da se – kad nije moguće na usta – progovori na dupe. Eto šta!