Greške i omaške

E, sad – ima ih svakakvih. Bude smešnih, ali i opasnih. Pričali mi pre mnogo godina u jednoj štampariji da se na naslovnoj strani „Politike“ potkrala katastrofalna greška. Odštampaju novinu s ogromnim naslovom: „Drug TOTO se vratio iz posete Indoneziji“. Primete srećom na vreme, pa ceo tiraž ode u makulaturu, odštampa se novi, ali ostade da lebdi u ono vreme gadno pitanje: da li je greška bila slučajna ili namerna. Belaj bio onoliki.

Sad je svejedno jesu li greške slučajne ili namerne. Hoću da kažem: Ozna o tome više ne vodi računa. Omaške i greške su loša stvar, ali sve nešto mislim da to nije glavni problem naše štampe. Ima ovde dobrih novinara svake fele, dobrih kolumnista, muka je živa što ima previše novina. U onolikoj Jugoslaviji po republikama bivalo po dva-tri dnevna lista, jedan partijski, jedan SSRN-ov i kraj priče. Iako su ondašnje novindžije saglasno marksizmu trebalo da veruju da iz kvantiteta proizlazi kvalitet – verovali su u suprotno. Sada, kada je marksizam stvar prošlosti, radi se marksistički. Ubi nas kvantitet. Ovoliki broj štampanih stvari ne bi mogle da podnesu ni mnogo veće zemlje.

Biće da je to zato što većina novina nisu novine nego agitpropi pojedinih manje ili više sivih grupa. Zato je to tako unosan i razgranat posao i zato su novinari tako loše plaćeni i cenjeni. A kad profesija izgubi dignitet, teško ga je posle povratiti. Kriterijumi spadaju sve niže. I dobri korektori tu ništa nisu u stanju da urade.

Nego, reče mi jedan čo'ek da se Kusta onoliko osvrtao na moju kolumnu u nekoj emisiji na Foksu. Iz prepričanog vidim da Kusta nije dobro shvatio šta sam hteo da kažem. Pa da pojasnim: ne zameram mu ja što ne snima filmove, a piše knjige. Bože zdravlja, snimiće on još filmova i napisaće još knjiga. Ne zameram mu ni na izboru prijatelja. Ama nekako ne mogu da zamislim Džona Hjustona – koji je takođe napisao biografiju – da na promociju pozove guvernera Teksasa.