Hotel Mamon

U tom pogledu, gospod Isus Hristos je bio nedvosmislen: Ne može se, rekao je, služiti i Bogu i Mamonu. Neki naši episkopi izgleda misle da je to ipak moguće. Mnogopominjani Filaret, na primer, koji je odlučio (sa ili bez odobrenja Sinoda, to se još ne zna) da u Pribojskoj banji sagradi hotel sa četiri zvezdice. Da se Filaret potrudio da bar malo hristijanizuje crkvenougostiteljski avanturizam i da je rekao – biće to hotel sa četiri krstića, đene-đene. Ali jok. Četiri zvezdice, pa četiri zvezdice.

U preovlađujućoj atmosferi imbecilne lessez faire širokogrudosti, često čujemo i sleva i zdesna da crkva, to jest monaštvo i sveštenstvo, imaju puno pravo da se petljaju u politiku. I tu su širokogrudi dilberi potpuno u pravu. Zemaljska država nema pravo – a naša bogme ni interes – da bilo kome zabranjuje (nenasilan) politički angažman. Dotle je sve u redu. Ali to pravo nije obaveza. Čovek se može, ali i ne mora valjati u političkom brlogu, što takođe odgovara našoj državi. Politizacija monaštva je, opet, sasvim posebno pitanje. A evo i zašto.

Monah u politici (ili opasno blizu politike) gotovo da je svakodnevan slučaj, dočim je političar u isposnici, na bdenju, u postu (osim lažnom i vlastoljubivom, poput onog džumhurbaškanovog) naučnofantastični film koji nikada nije snimljen. Idemo dalje. Ni u boljim vremenima nije bilo duhovnika koji je popravio nekog kneza ovoga sveta, dočim su knezovi zemaljski upropastili čitavo mnoštvo monaha prelešćenih đa gordošću, đa slavoljubljem, đa srebroljubljem.

Zimsko je doba, dame i gospodo, duge su noći, vreme kao stvoreno za čitanje svetootačkih knjiga, u kojima se, iako i nisu baš na top-listama, mogu pročitati mnoge zanimljive stvari. Da su, recimo, u stara vremena otšelnici gledali da na svaki način izbegnu ne samo episkopski nego – smatrajući se nedostojnima – i sveštenički čin. Najbolji među njima uopšte nisu hteli da razgovaraju sa vasilevsima koji su im dolazili na poklonjenje. A danas, šta imamo. Rasprodaju anđeoskog lika. I hotele. Doduše sa četiri zvezdice.