U prvom planu je, naravno, stranački alfa mužjak koji sav zajapuren, više pljujući nego govoreći u poturene mikrofone, srpskom narodu i senatu predočava blistavu budućnost koja će ga snaći zahvaljujući pametnom izboru i porazu bivšeg, nenarodnog režima. Lep je to prizor, nema šta, ali ja mnogo više pažnje obraćam na sporedne personae dramatis, dakle na pripadnike srednjeg i nižeg stranačkog ešalona koji su se – ponekad na silu i prevaru – obreli u izbornom štabu pobednika. Ti svati su, da kažemo, listom pretendenti na ministarska, direktorska i druga unosna mesta, pa je otuda razumljivo što daju sve od sebe da se nađu što bliže boku – umal ne rekoh dupetu – glavnog pobednika.

Nezgodno je, međutim, kada je pobednik povisok čovek, kao što je recimo slučaj sa Overlordom Vučićem. U tom slučaju i kamere „gađaju“ povisoko, što je prava muka za dupeuvlakače koji su – slučajnost ili ne – u svakom pogledu oniži ljudi, pa zbog toga dolazi do propinjanja na prste ili – u slučaju snalažljivijih – do izvirivanja kroz pobedničko pazuho. Posle prvih sledećih izbora obratite pažnju na izraze dupeuvlakačkih lica: Kakva je to samo bljutava mešavina sreće, odanosti i trijumfa! Fakat je bljutava, ali je i funkcionalna. Jer izvirivači i – da se tako izrazim – zanosioci pobedničkih muda u krivinama, listom završavaju kao ministri, državni sekretari i direktori javnih preduzeća.

Nisu dupeuvlakači krivi za sve. Daleko od toga. Veći deo odgovornosti pada na istorijske pobednike koji prosto huškaju na dupeuvlačenje. Ako te recimo nema na proslavi istorijske pobede, ti si, bato, pobedniku odmah sumnjiv. Gde si ti bio kad sam ja ginuo, tako će te pobednik pitati, kad mu posle nekoliko dana zakucaš na vrata sa molbenicom. Dobro, bude tu i nepredviđenih situacija, kao – na primer – kada se na proslavama pobeda u pobednikovoj neposrednoj blizini nađe neko lice sa poternice. E, u tom slučaju sledi vađevina kojoj je relativno nedavno morao da pribegne Underlord Dačić. Te, ne znam čoveka. Te, nisam ga zvao. Te, svako ima pravo da dođe.

Sasvim je drugo pitanje: Šta se to slavi u jednoj zemlji u kojoj su – pre ili kasnije – svi poraženi i u kojoj se takoreći u trenu od „više nego ubedljive pobede“ spada na ivicu cenzusa.