Došo vakat da se odužim za one pare koje mi – saglasno poslovično dobro obaveštenom Žarkoviću – Overlord daje šakom i kapom da bih podržavao njegov nenarodni režim. Potegao, dakle, Overlord pa napisao autorski članak i podastro ga cenjenom publikumu na stranicama moje omiljene žutare, Blica. I – šta kažem, šta kaže Overlord? Gotovo svaka mu je ka vladičina, a najbolje mi se svideo deo u kome plajpiči neradnike i palamudžije svih ovdašnjih ideologija i boja. Imam, naravno, i zakeranja, a glavno se svodi na tajming.
Da je Overlord pisao (i mislio) 1990. ovako kako piše danas, kraja nam ne bi bilo. Beše, međutim, kako beše. Pre nego što zađem u sitna crevca, biće, držim, dušekorisno da vam ispričam jednu priču iz naše, sada već podaleke, prošlosti. Tamo negde, početkom šezdesetih godina, pesnik, revolucionar i društveno-politički radenik, Jovan Popović, otišao nekim poslom u Pariz i po povratku – budući čovek od pera – objavio seriju članaka o stanju stvari u Gradu svetlosti. I – šta je pisao Jovan? Čuda i pokore, čestnejši čteci. Pariz pun truleži, bolest, beda i eksploatacija na svakom koraku, slobode (ni medijske) ni od korova, Ajfelova kula načisto zarđala, radnici crkavaju od gladi na obalama Sene… I pročaja crnila. Napominjem da sam samo malčice dosolio pesnikove opise. Da li je pesnik bio lud? Nije! Da li je bio lažov? Nije. Pesnik je samo video ono što mu je ideologija nalagala da vidi i ono za šta je verovao da će „državni vrh“ voleti da pročita.
Puna je Srbija Jovanovih duhovnih potomaka, čestnejši đuturumi. Performansama Overlordove vlade, a još više njegovim kadrovima, vaistinu se ima iha-ha štošta prigovoriti, ali tvrd vam stojim da se reputacija Overlorda kao tiranina i crnog đavola ič ne bi promenila sve da Overlord izvede čudo i od Srbije napravi Eldorado. A zašto je to tako, pokušaću da objasnim. Zato što to izvesna uticajna gospoda i dame naprosto ne bi hteli da vide. Tako to ovde funkcioniše. Vučić je đavo! I tačka. Može vam se to učiniti budalastim, ali u Srbiji se može sasvim lagodno živeti od seruckanja po dvorištu i verbalnog farbanja stvari u crno. Ono, fakat, stvari ovde jesu crne, ali sklon sam da mislim da takvo stanje dosta duguje ovdašnjoj sklonosti da se sve sagledava – i održava – u crnoj optici. Setimo se šta je rekao Nils Bor: stvarnost i te kako zavisi od načina na koji se posmatra. Ali ipak nije sve ni u posmatranju. Mora se i dupe pomeriti. Onaj ko hoće blagostanje, osim dobrog nastrojenja, mora i da radi, a onaj ko nije zadovoljan stanjem slobode, ne kukumavči, nego slobodu osvaja. Kad smo već kod toga, znate li kad će mediji u Srbiji biti slobodni? Onoga dana kada primerak dnevnih novina bude koštao evro i dvadeset centi. Mislite malo zašto je to tako, nemojte sve da vam crtam.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
