Bila, dakle, skupština, a na skupštini, ka i vazda, čuda i pokore. Radi se punom parom. Atmosfera uzavrela. Pretresaju se pitanja od istorijskog značaja. Poslanik državotvornog DSS-a, na primer, u jednom je trenutku optužio premijera Dačića da mnogo pije. Ajde, što pije, naglasio je ovaj, nego žestoko piće zaliva red bulom, što u dssovskom mrtvogovoru, pretpostavljam, znači da je Dačić „eksponent zapadnih sila“ i da je samo pitanje dana kada će „prodati“ Kosovo.

Čekaj, more! Ako me pamćenje ne vara, na nekoj sam novinskoj fotografiji video Dačića sa tompusom u ruci. To, u simboličkom smislu, uopšte nije beznačajno. Pa zar jedan od najuspešnijih političara u britanskoj istoriji, ser Vinston Čerčil, nije pio kao smuk i zar nije dumbio tompuse. Sve ga to, međutim, nije sprečilo da uradi mnoge dobre stvari za državu u kojoj je premijerisao. Ali i neke loše stvari za nas Južne Slovene. On nam je, istorija naučava, natovario komuniste za vrat, a posledično i Dačića, koji je, u neku ruku, izašao iz Brozovog šinjela. Neko je tada ser Vinstonu spočitnuo da to baš i nije korektno spram Vindzorima bratske yu-monarhije, a Čerčil je kolebljivcu odgovorio kao iz topa: Pa šta? Nameravate li vi da živite u Jugoslaviji?

Šta to hoću da kažem? To što Dačić voli da cugne (i da popuši) uopšte ne mora da znači da nije u stanju da uradi neke dobre stvari za Srbiju. Evo, na primer, da zaštiti njen ustavni poredak. Prvu lekciju je savladao. U Skupštini je podviknuo da nijedna organizacija, osim države Srbije, nema prava da određuje koja se manifestacija može, a koja ne može održati u prestonici. Sada sa reči mora preći na dela.

Ako je državnik, a ne samo populista, Dačić bi morao da stane na čelo Parade. Nema šta da izgubi. Niko neće posumnjati da je takav jedan mačo-men peder, daleko bilo. Tim pre što Dačić dobro zna da nasilni protivnici Parade uopšte nisu neki naročiti homofobi i branitelji porodice, već su militantno krilo određenih političkih grupacija, među kojima ima i parlamentarnih stranaka. Prelomi li Ivica pametno, time će ubiti nekoliko povelikih političkih muva: dobiće nekoliko poena na Zapadu, skinuće hipoteku sa svoje stranke i – najvažnije – pokazaće snagu i odlučnost ove posustale i siromašne države.