Tužnije je nekako kad umre neko ko je voleo život na način na koji ga je voleo Brana Crnčević. Mada sa životom nije raspolagao štedljivo. Nemilice ga je trošio na druge, na sebe, na kafanu, na književnost i na politiku. On je bio verovatno poslednji iz plejade naših pesnika i pisaca – a tu spadaju i Kiš i Pekić i Brana Petrović i Mihiz i mnogi drugi – koji su na jedan, danas iščezao način, voleli kafane, kafanske razgovore i kafanska druženja. Za samo dva sata sedenja u nekom bircuzu, Brana je uspevao da isporuči više lucidnosti i duhovitosti nego gomila profesionalnih humorista i „proizvođača“ knjiga za dve decenije. Uprkos tome, ne može se reći da iza njega nije ostalo značajno, pa i obimno delo. Sjajne, a uredno prećutkivane prozne knjige koje je pisao poslednjih desetak godina nadoknadile su ono što je propustio da uradi u mlađim danima.
To prećutkivanje mnogo duguje neizlečivom srpskom političkom manihejstvu. Posle petog oktobra, Brana se ponovo našao u taboru politički nepodobnih autora, u kome je – osim nekoliko godina za vreme Slobodana Miloševića – bio celog života. Tih nekoliko godina, međutim, bilo je dovoljan razlog da njegovo delo odgurne u gotovo apsolutnu pomrčinu. Mnogi je pravoverni „Evropejac“ odrastao čitajući Branine pesme za decu, dokazivao svoje jevropejstvo bljujući jed po Brani. Nisu ga voleli komunisti, a ni kod „demokrata“ nije dobro stajao. Uvek je nekako štrčao, ne samo telesnom visinom netipičnom za pisca.
Budući da je slučaj udesio da se oženim njegovom ćerkom i da on bude deda moje dece, neprijatno sam često dolazio u situaciju da mi postavljaju idiotsko tipsko pitanje: „Je li, bogati, kako se ti i Brana slažete?“ Ponekad bih odgovarao „lepo se slažemo“ – što je bila sušta istina – a kad bi mi napukao film, znao sam da odvalim: „Juče mi je pucao u leđa.“ Nisam mogao dati intervju, a da mi ne postave takva i slična pitanja. A i Branu su sve tako nešto zapitkivali po intervjuima. U Srbiji je, nažalost, još uvek nezamislivo da se dvojica ljudi koji ne dele političko mišljenje, međusobno ne mrze. A skandalozno je ako se pri tom i simpatišu. Najžalosnije je ipak što se politička isključivost proširila i na polje književnosti. Možeš, bato, ovde biti Tolstoj, ali ako si na pogrešnoj strani bilo koje od (mahom sumanutih i pogrešnih) srpskih politika – ima da te nema. Zbog toga smo došli u situaciju da se tek sredinom osamdesetih godina prošlog veka u srpsku književnost navrat-nanos vraćaju znameniti pisci „između dva rata“, proterani otuda samo zato što su se zamerili piscima-komunistima i nadrealistima. Pravo je čudo da je gorostas Crnjanski uspeo da se pod starost vrati u grad o kome je napisao besmrtni lament i da u njemu umre. Rastko nije bio te sreće. Umro je u tuđini. I još uvek tamo leži.
Nadam se da će Branino fizičko odsustvo ublažiti gnev instant pravednika i da će se, posle svega, pažnja obratiti na njegovo delo. Bio bi to krupan korak ka mogućem postizanju srpskog kulturnog integriteta, bez koga nema ni nacionalnog, a u poslednjoj analizi ni teritorijalnog. Rascepljeni smo na svim poljima zbog toga što smo rascepljeni u kulturi. Nije srpska književnost tako bogata da bi se mogla olako odreći jednog tako rafinisanog stiliste, pesnika, satiričara i prozaiste kakav je bio Brana Crnčević. Laka mu bila ova zemlja, teška i živima i mrtvima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
