Proteklih dana smo, pretpostavljam, apsolvirali da loša kolektivna psiho(pato)logija nije izum Slobodana Miloševića i (u novije vreme) NJega Vrhovnog, nego nasleđe prošlosti, potom smo dokonali da loša psih(pato)ologija nije ekskluzivno srpska pojava, ali da organizovano negovanje, potpomaganje i promocija loše psihologije jeste srpski ekskluzivitet, danas ćemo pokušati da u granicama naših skromnih mogućnosti odgovorimo na pitanje od milion dolara – ima li tome leka?
Ima! Lek za lošu kolektivnu psihologiju nije kolektivna psihoanaliza, pa čak ni (mnogo srpskije) saljevanje kolektivne strave, nego – dobra politika. Postoji i jedan efikasniji, u stvari najefikasniji lek – pendrek, ali sad će suptilne duše lebdujušće po krugovima dvojke bezbeli graknuti – ju, ju, ju, kakvo je to mračnjaštvo, pa zar nam je malo bilo pendreka u istoriji? Suptilne dušice će u toj stvari biti u pravu – naša slavna istorija vaistinu obiluje pendrečenjem (i mnogo, mnogo gorim stvarima) – ali dušice propuštaju da primete da, zahvaljujući srpskim posebnostima, pendrečenje u Srbiji nikada nije bilo u službi isterivanja, nego uterivanja pokvarenjačke psihologije.
Da bismo pojasnili stvar, izvadimo onog ubuđalog žandarmerijskog podnarednika iz ropotarnice istorije, pa obnovimo gradivo. Dakle ovako! Drevni podnarednik zadužuje pendrek i prima platu da bi čuvao državni poredak na čelu sa kraljem, ali njega u suštini Boli Crven Ban za kralja i poredak, on u stvari hoće mindže, pa u lukavstvu seljačkog uma dolazi na ideju da se mračnog premeta želja dokopa tako što će povikavši „kome ti kralja, majku li ti gedžovansku“, (naoko) fiktivno ugroziti kralja i poredak.
Napisao sam „naoko“ zato što podnarednikov postupak – kao i postupci potonjih miliona njegovih duhovnih (a možda i bioloških) unuka i praunuka – stvarno i suštinski ugrožavaju i obesmišljavaju pravni i državni poredak, u šta se ondašnji kralj nedugo potom uverio stojeći do grla u govnima, u senkrupu, kad su mu ono verni podanici pretesterisali daske u nužniku.
Nije on jedini srpski vladar koji je iz sitne računice – tolerišući (pa i nagrađujući) pokvarenjačku podnaredničku psihologiju – završio u govnima. Izuzimajući druga Tita, zapravo ne znam ni za jednog srpskog vladara koji nije završio – u boljem slučaju u dubokim govnima, a u lošijem (bogme i češćem) u prevremenom grobu. Budući da karakteri cure, a da mi za elaboraciju lekovitosti (eventualne) dobre politike treba prostora, našu današnju kolumnu privodim kraju pitanjem za Acu Srbina, na koje neka mi – po običaju – odgovori krle22. Krle, ne budi ženski polni organ, stisni muda, reci uncle Basu na šta doista misle oni koji povazdan arlauču „kome ti Vučića“. Ne mora to uvek biti mindža.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
