Pismo Edina Džeka deci u BiH pred Mundijal: Igram za sve različite kulture i religije koje čine moju zemlju prelepom, iako i dalje postoje ljudi koji žele da nas podele

Uoči meča u Torontu otvorenim pismom se oglasio najbolji fudbaler BiH i kapiten Edin Džeko.

Lider reprezentacije je putem platforme “The players’ tribune“ imao šta da poruči mališanima u domovini.

Prenosimo delove pisma Edina Džeka.

“Draga deco Bosne i Hercegovine,

Želim da vam kažem nešto važno. Ništa nije nemoguće. Baš ništa. Mi imamo sreću što smo Bosanci i Hercegovci. I ne kažem vam to samo kao čovek koji je ostvario svoje snove, nego kao dečak koji je preživeo rat i koji je vrlo lako mogao imati potpuno drugačiju sudbinu.

Ne volim pričati o životu za vreme opsade Sarajeva, ali važno je da biste shvatili kako je stvarno bilo. Imao sam šest godina kada je sve počelo. Sećam se prvih sirena, mama bi me zgrabila i sakrili bi se iza komode za cipele. To je bio prvi dan. Nastavilo se kroz naredne četiri godine. Nismo baš razumeli šta se stvarno dešava, ali svakog dana smo bili prestrašeni. Kada više nije bilo sigurno da ostanemo u našoj kući, preselili smo se u stan u mojih deda i nane. Bio je to mali stan, možda je imao četrdesetak kvadrata, a nas petnaest spavalo je na podu.

Često smo igrali Monopol. Znate tu igru? Bilo je previše opasno da izlazimo vani jer su snajperisti vrebali sa svih strana pa bi moji rođaci i ja satima sedeli na podu pored balkona i igrali Monopol. Ne mogu vam reći da nam je bilo zabavno. Nismo bili sretni, nismo mogli uživati u igri. S vana bi se čule sirene i eksplozije granata. Ponekad bi se sve toliko zatreslo da bi figurice završile razbacane po podu.

Ali svaki put kad bismo igrali, bili su to mali trenuci kada smo mogli barem malo pobeći u svoj svet. Na nekoliko minuta zaboravili bismo na rat. Zaboravili bismo da se svet oko nas ruši. Na trenutak smo mogli biti samo deca.

Naravno da smo često želeli izaći vani i igrati fudbal, ali svaki dan smo gledali kako iz našeg komšiluka odvoze ranjene i ubijene ljude. Ipak, kako zadržati dete željno igre zatvoreno unutra četiri godine? To je nemoguće, i znali su to i naši roditelji. Ponekad, kada bi dan bio malo mirniji, mama bi otvorila vrata, a ja bih izašao vani da se igram s decom iz okolnih zgrada. Nikada neću zaboraviti izraz njenog lica kada bi otvorila ta vrata. Imala bi blagi osmeh, jer je bila sretna što me vidi kako se igram. A, onda bih joj pogledao u oči i video koliko je bila zabrinuta da se možda nikada neću vratiti.“

…“Na kraju smo preživeli. Kad se danas setim svega toga, neverovatno mi je koliko smo bili jaki. A bili smo samo deca. Ali rat nije imao nikakvog smisla. Toliko nevinih ljudi je ubijeno, a zbog čega?

Zbog novca. Moći. Nečijeg ega. A u stvari ni zbog čega. Danas, kada na vestima vidim rat bilo gde u svetu, osetim mučninu u stomaku. Ne želim to više da gledam, nigde na svetu. Ali iz nekog razloga, odrasli nikada ne nauče.

Bosna i Hercegovina će igrati na Mundijalu prvi put od 2014. godine kada je debitovala na Svetskom prvenstvu u Brazilu.

„Odrastao sam u ratu. Odjednom sam živeo u bajci. Nikada ništa nije nemoguće. Čak ni odvesti Bosnu i Hercegovinu na Svetsko prvenstvo. Sećate li se 2014. godine? Većina vas verovatno tada nije bila ni rođena. Ali kada smo se plasirali na naše prvo Svetsko prvenstvo, bio je to jedan od najsretnijih dana u našim životima.

Sećam se odlučujuće utakmice u Litvaniji. Igrali smo na nekom starom stadionu. Kada je sudija svirao kraj, puno naših ljudi je počelo da preskače preko ograde, skače sa zidova i utrčava u teren. Problem je što su ti zidovi bili visoki barem dva metra i s njih se skakalo ravno na beton. Sećam se da sam se okretao oko sebe i gledao ljude kako trče u ekstazi prema nama i pomislio “Bože dragi, ovi ljudi nisu normalni”.

Onda sam primetio jednog čoveka koji je trčao sporije od ostalih. Šepao je i išao ravno prema meni. Vidio sam suze u njegovim očima. Bio je to moj otac. Pitao sam ga šta mu se desilo. ‘Povredio sam nogu kad sam skočio’, rekao mi je. ‘Ali ne brini. U ovom trenutku ne osjećam nikakvu bol!’ Samo smo se zagrlili i počeli plakati zajedno.“

Napadač Šalkea je zatim uputio poruku zajedništva.

„Što sam duže udaljen od Bosne i Hercegovine, to je više volim. Već dvadeset godina živim vani. Devet u Italiji. Moja deca su rođena u Rimu. To će uvijek biti moj drugi dom. Ali svaki put kad posetim roditelje u Sarajevu, svaki put kada moja mama kuha, kada smo svi zajedno, ja sam sretan. Kada nosim ovaj dres, moje srce kuca jače.
Ja igram za svoj narod. Ja igram za dečake i devojčice sa sarajevskih ulica. Ja igram za sve različite kulture i religije koje čine moju zemlju prelepom, iako i dalje postoje ljudi koji bi nas želeli podeliti.

Neće uspeti. Ne zbog mene. Ne zbog odraslih. Mi nikada ne naučimo. Nego zbog vas, dece. Vi se nikada ne menjate. Zato vas molim još jednu stvar, može? Nema veze živite li u Sarajevu, Rimu ili St. Luisu… Nema veze da li ste muslimani, jevreji, katolici ili pravoslavci…. Nikada ne zaboravite odakle dolazite. Vi ste Bosanci i Hercegovci. Svet je vaš. Volim vas sve. Vaš, Edin”

Celo pisma Edina Džeka deci Bosne i Hercegovine možete da pročitate OVDE.

Bosna i Hercegovina se nalazi u B grupi sa selekcijama Kanade, Katara i Švajcarske.

BONUS VIDEO: Navijači Bosne i Hercegovine u Torontu