Menjačnica teza

Ja u tom tekstu, naime, uopšte ne kritikujem Đuretića, Pekmeščića i Vukadinovića, a još manje osporavam njihovo pravo da objavljuju svoja umovanja. Sasvim je očigledno da kritikujem „Politiku“ i Velikog Cenzora, prezidenta, zbog izvesne nesaglasnosti državne politike i uređivačke politike „Politike“. Za koju znamo da je provladina. Suština kritike je oportunističko mešanje babuški i žabuški. Kao što „Novi standard“ nikada neće objaviti tekst Cece Lukić, recimo – što je razumljivo i nikome ne smeta – po meni je isto tako nezamislivo da u projevropskoj „Politici“ bivaju objavljivani antijevropski tekstovi. Kakva cenzura, kakvi bakrači, radi se o razdvajanju stvari koje u datom kontekstu ne treba da stoje zajedno. Neka cveta stotinu cvetova, ali neka svaki cveta u svojoj leji. Sa druge strane, ne isključujem mogućnost da se patriotske novindžije pribojavaju (sve izvesnije) mogućnosti da im Ozna dozna izvore finansiranja. Pa, ko vele, daj da povičemo: „Cenzura!“

Mešanje, naime, baba i žaba, tradicionalno nam se obija o glavu. Svugde na svetu postoje i liberali i konzervativci i levica i desnica i svugde se spore i nadgornjavaju, ali svugde to čine svako u svom glasilu. Samo smo mi toliko avangardni i toliko uznapredovali u demokratičnosti da u jednom listu objedinjujemo čitav ideološki spektar. Bujketu se to možda čini kao demokratija, meni više liči na papazjaniju. Tim pre što dobro znam da Glodur ne deli mišljenje lažnih patriota. Naprotiv.

Izgleda da i Vrhovni Cenzor – koji strpljivo podnosi da ga u patriotskim novinama nazivaju „ustašom“, „američkim majmunom“ i „diktatorom“ – vidi neki interes u „Politikinoj“ veoma „širokoj“ uređivačkoj politici. Javljaju mi se glasovi da se tu radi o glasovima. Uporno sprovodeći politiku „dobar dan čaršijo na sve četiri strane“, Jego Sijatelstvo je, istina, donekle smirio političke napetosti, ali je istovremeno povećao društvene. I kad bolje razmislim – čini mi se da se prezidentova politika savršeno poklapa sa „Politikinom“. Ta politika umnogome podseća na sfingu, figuru čiju simboliku Hegel tumači kao „izranjanje ljudskosti iz životinjskog“. I prezidentova politika je u izvesnom smislu donekle uobličena ideja državnosti i kultivisanosti koje nastoje da se izdignu iz plemenske običajnosti i kolektivističkog mraka, ali im nešto baš i ne ide od ruke. A cenzure što se tiče, evo priče: Pre nekog vremena dam intervju patriotskim „Novostima“, pomenem nešto Ćosića, iz redakcije odmah zovu da menjam. Meni to na pamet ne pada. A „Novostima“ ne pada na pamet da intervju objave. Pametnima dosta.