Foto: Stanislav Milojković„Drugim rečima“ – piše Divjak u svom utuku – „Ataturk“ je bio liberalni nacionalista (ma koliko ta sintagma za Basaru značila „drveno gvožđe“). Divjak je time, pretpostavljam, hteo da napravi razliku između onog „dobrog“ Ataturka i srpskog „Ataturka“ čiji dolazak najavljujem u stilu propovednika sa Times Square.
Moj Ataturk je samo metafora – zna to sigurno Divjak – za jednu buduću politiku koja se neće uvlačiti u narodno dupe da bi zavlačila ruku u narodni džep, nego će – najpre sebi samoj, a potom i „narodu“ – ataturkovskim metodama (kad zatreba i pendrekom) nametnuti striktno poštovanje pravila, zakona i ustavnosti.
Naoko beznadežna situacija „na terenu“ sugeriše da je to nemoguća misija, ali ne kaže se uzalud da tamo gde se umnoži opasnost narasta i ono spasonosno.
Srpski mainstream mora završiti u sveopštem rasulu svih kriterijuma – a u terminalnoj je fazi – pre nego što se krene u sveobuhvatnu obnovu. Koja se neće dogoditi po automatizmu.
Alternativa je, rekoh već, divljaštvo.
Ne znam šta je Divjaka navelo na zaključak da je sintagma „liberalni nacionalista“ za moju malenkost „drveno gvožđe“. Naprotiv.
Moji bi se politički pogledi mogli definisati upravo kao liberalni nacionalizam. Kao što bi se kao liberalni nacionalisti mogli definisati Čerčil, De Gol i – last but not least – Zoran Đinđić.
Šta je drugo bio (od strane mejnstrimdžija promptno zatučeni) projekat transformacije amorfnih podaničkih masa u naciju slobodnih ličnosti ako ne liberalni nacionalizam.
Ja, lično, u nacionalnom kao delu ličnog identiteta, osećanju i pojmu ne vidim ništa zazorno, naprotiv, ali u naciji uzdignutoj u paganski idol i u nacionalnosti kao jedinom identitetu, vidim uzroke nebrojenih srpskih posrtanja i nesnalaženja.
Videh danas (tj. juče) – i preispunih se umiljenjem – da se i Vesna Pešić našla u „simfoniji“ sa mojom tezom da Vučić & Co nisu nikakva anomalija, nego (trenutno) poslednja faza anomije koja pustoši Srbiju od njenog nastanka.
Nemojte imati iluzija: ukoliko se metaforički Ataturk ne pojavi i ne „stupi na snagu“ – a on je već tu negde, samo mu treba vaša podrška (koju ćete mu, smeo bih se kladiti, uskratiti, kao što ste je uskratili Đinđiću – sledeća faza će faza dijalektičkog razvoja klerikalno-„patriotskog“ kretenizma biti takva da ćete zažaliti za Visokim Carstvijem, kao što sada žalite za Carstvijem Tadićevim, kao što ste za Miloševića vakta žalili za Carstvijem Titovim.
Uostalom, budućem Ataturku – ukoliko posluša moj savet, povuče prvi i skenja sledećeg Koštunicu – neće ni biti potrebna vaša podrška, kao što ne bi bila potrebna ni Đinđiću da je povukao prvi.
Nadam se samo da UBPOK neće formirati onu jedinicu za sprečavanje budućih zločina iz naslovnog filma i protiv mene podneti krivičnu za huškanje na buduće ubistvo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
