Nelagodnost u kulturi

Ali nekako je lepše sa kulturom. To bi trebalo da znamo bar mi, naraštaj kome je zapalo da živi u vremenu u kome su gorepomenute barijere uklonjene u ime kojekakvih „oslobađanja“, „emancipacija“ i ostalih trica i kučina modernog sveta. Bacite samo pogled na takozvani svet: Svi „oslobođeni“, svi „emancipovani“, svi „samoostvareni“, a pometnja, nemir i nelagodnost nikad veći. Pa, šta ja mislim, kakve su šanse da se svet vrati u kulturni poredak? Male, da budem iskren. Da budem do kraja iskren: gotovo nikakvi. Lako je izvaditi čep iz flaše i pustiti duha, ali problem je što duh posle neće natrag, u flašu. A ne možeš ga uhvatiti ni za glavu ni za rep. Bestelesno je to, more.

Sve rečeno, naravno, ne znači da treba dići ruke od kulture. Imajući to, pretpostavljam, na umu, Olivera Kovačević je prošlog četvrtka namamila Dejana Mijača, Zorana Avramovića, multifunkcionalnog Žiku Ajdačića i moju malenkost na „naše pravo da znamo sve“, u emisiju „Da, možda, ne“. I – kako je bilo? Nelagodno, kako drugačije. Ali mnogo manje nelagodno nego što bi to bilo pre, petnaest godina, recimo. Ima izvesnih pomaka. Bar nije izbila masovna tuča, iako je Žika Multipraktik u jednom momentu zapretio da će napustiti emisiju. Ovo ne znači da je došlo do famoznog „približavanja stavova“, jok, more, svako je navraćao vodu na svoju vodenicu. E, sad, ako razmišljate kao Georgije Vukadinović koji obožava da ubija aždahe, svakako ćete se zapitati: ko je pobedio? Niko, brate. 0:0! Da li je bar emisija uspela? U izvesnoj meri jeste, ali klete pare i njihova raspodela bacile su u zasenak glavnu temu emisije – šta je, dakle, srpska kultura, kakvi su njeni dometi i kakve su njene perspektive? Takođe, nismo čuli baš najjasniju definiciju pojma „patriotska kultura“ koji je Braca Petković lansirao na početku svog popečiteljstvovanja. Kao da su u popečiteljstvu malo „revidirali“. Kao da im je došlo iz dupeta u glavu da je „patriotska kultura“ čista budalaština. Kao da smo na trenutak došli do konsenzusa da su nebrojeni velikani srpske kulture u svoja vremena slovili za „izdajnike“ i „nepatriote“. Poput – u emisiji pomenutih – Jovana Sterije Popovića i Laze Kostića. Možda se i profesor Avramović, koji pomno proučava Crnjanskog i piše o njemu, u jednom trenutku opsetio da je i gorostas iz Ilanče i pre i (dugo) posle rata bio izdajnik – i što je još gore – „mrtvi pesnik“ i izgnanik. Ne stigoh da posle emisije profesoru skrenem pažnju na činjenicu da je tom i takvom, u godine veoma zašlom Crnjanskom, kada se konačno vratio u zemlju, polupismeni akademik, korifej „patriotske kulture“, ponudio mesto „dopisnog člana“ SANU.