Nemi film

Budući da će Overlord biti (opravdano) odsutan još neko vreme, samoinicijativno sam se prihvatio nezahvalne obaveze da (u granicama svojih skromnih mogućnosti) istražim najnoviju aferu, a Overlord ako me se seti za Dan bezbednosti – setiće se, ako ne – idemo dalje. Dakle, na posao. Kao prvo, Dačiću Ivici ič ne verujem, pa taman da izvadi maziju ili da golom guzicom sedne na usijanu ringlu i da se tako zakune da govori istinu. Sa druge strane, ič ne verujem ni režiseru i snimatelju inkriminisanog video materijala. Šta me navodi na takav skepticizam? Zašto sam izgubio veru u ljude? Eh, šta? Duga je to priča. A i nije tema naše današnje kolumne.

  Idemo redom. Sumnjive veze ovdašnjih državnika i ovdašnjeg podzemlja i nisu neka naročita novost. Toj praksi ni „samoupravni socijalizam“ – režim neuporedivo manje korumpiran od „demokratskih režima“ nastalih na njegovim razvalinama – nije mogao da stane na put. Primer: tesna saradnja žestokih momaka sa beogradskih asfalta i ondašnje Udbe. I ondašnja Udba i „žestoki momci“ su taj angažman pravdali „patriotizmom“, ama pusti ti priču, gde god je patriotizam – istorija nas je poučila – tu je neki težak lopovluk.

   Nije, konačno, bilo davno kada su žestoki momci, a u saradnji sa za sada (a pretpostavljam i zauvek) NN političkim licima došli na ideju da promene vlast, pa su se nešto zajebali u računu i skončali od teškog trovanja olovom, pre nego što su dobili priliku da ispričaju što šta i da zatraže status svedoka saradnika.

  Dobro, donekle je razumljivo zašto ne verujem spoljnom Dačiću, koji je – na stranu to što već na prvi pogled ne uliva poverenje, i što je pre nego što je postao zvezda nemog filma, imao neprijatnu aferu sa nekim koferčetom – ali zašto ne verujem u dobronamernost snimatelja? Zato što opravdano sumnjam – a „nemost“ filma mi sumnju čini većom od nade – da se producent, režiser i snimatelji video-klipa nisu u tu rabotu upustili u svrhu isterivanja pravde, nego zato da bi Dačiću slomili vrat i da bi – posledično – oni dobili priliku da razgovaraju sa Bananama i drugim južnim voćem.  

Dačića najviše „tereti“ nekakva kesa koju mu je u ruke tutnuo gospodin Banana. Ako je verovati Dačićevoj vađevini, u kesi su bile cigare, ali – da sam na njegovom mestu – ja bih to još jednom proverio. Možda su u kesi bili Crveni Banovi. I oni se mogu popušiti.