Non paper

Vaistinu, kako vreme odmiče, postaje sve jasnije da je tekst platforme nastao iz poetike „što je babi milo, to joj se i snilo“, to jest da njegova svrha nije iznalaženje mogućeg rešenja za kosovski Gordijev čvor, već stvaranje pompeznog privida da se nešto radi. Ono jeste, nisu svi manisali naučnofantastičnu platformu. Nekima se – uz male ograde – i svidela. Da budem iskren, kada bi bila izvodiva, svidela bi se i meni, ali reč je o dokumentu (poetično nazvanom non paper) koji svedoči o frapantnom odsustvu svakog smisla za realnost autora (ili grupe autora) i to do te mere da je premijer i policajni popečitelj, Dačić, morao da koalicionom partneru uputi poruku sa nekog već tamo skupa.

Pa dobro, šta nam je to poručila majka SPS-ovske invencije. Puno toga, cenjeni publikume. „SPS je ratovao za Kosovo“, rekao je Dačić, „a sada nas optužuju oni koji nisu sačuvali ono što je izboreno. Polako su ga prepuštali trinaest godina. Sada na Kosovu ima elemenata političkog subjektiviteta. Treba spasiti što se spasiti može.“

Čekaj malo. Gde su to SPS-ovci ratovali? A ako su već ratovali, zašto nisu, Bože me prosti, pali za otadžbinu, nego su tu čast prepuštali mobilisanim nepartijcima. I šta su to „izborili“, a što sada (večiti i nedefinisani) „oni“ prepuštaju? Ruku na srce, problemi na Kosovu nisu počeli sa dolaskom SPS-a na vlast.

Pošteno govoreći – počeli su pre ravno sto godina, odmah posle Balkanskog rata, kada su onovremene pseudoelite, neposredno posle pobedničkog slavlja, shvatile da „sveta zemlja“ nije baš najprijatnije mesto za život, pa su zatečene probleme gurnule pod tepih i takve ih ostavile u nasleđe seriji kojekakvih Jugoslavija.

I sada, kada je Srbija (na jedvite jade) ponovo nezavisna država, sirak ružni bez iđe ikoga, pojavio se Rogonja sa računom. Dobro je da bar Dačić uviđa da će – ne učini li se neki korak u sagledavanju stvarnog stanja stvari – taj račun biti mnogo veći.