Perpetuum mobile

 Atinski etablišment, da rečemo tako, Diogena nije smatrao ozbiljnim čovekom. Poruka, međutim, koju im je Diogen odaslao, bila je krajnje ozbiljna. I važi i dan-danas. Cinik je bez mnogo reči saopštio sledeće: preterana revnost i višak organzacije povećavaju haotičnost i dodatno komplikuju problem. Za one koji preferiraju naučni pristup, nešto slično naučava i termodinamika. Pa kaže: određena se količina toplote može pretvoriti u energiju, ali se utrošena energija, na klinac, nipošto ne može ponovo pretvoriti u toplotu. Entropija, bato. Taj zakon, koji naš ustav, izdavački poduhvat (2006?), ne uzima u obzir – da ustavopisce i ne pominjem – odnosi se i na društva. Baš tako. Društva su, naravno, neuporedivo više od fizike, ali su u svojoj najsvedenijoj, što bi prezident rekao – strukturi, u stvari energetski sistemi.

Velika je nevolja što se prirodni zakoni ne mogu izvrdati i što ih se mora držati kao pijan plota. Drugu Valteru se to nikako nije dopadalo, a kako vidimo ne dopada se ni savremenoj gospodi Valterima. Arčio je Valter energetske resurse onoliko, ali je kao iskusni metalski radnik znao da izbegne zamke entropije tako što je zavidnim lukavstvom uspevao da obezbedi dopunu – spoljašnje izvore energije. A ti su akumulatori – SAD i SSSR – bili (privremeno) nesicrpni. Aktuelni inženjeri ljudskih duša poduhvatili su se prometejskog posla – nameravaju da patentiraju perpetuum mobile. Znate, to je ona sjajna, ali nepostojeća mašina, koja na čaroban način radi u nedogled. Neka energijica se, istina, mora uložiti, ali čim okreneš ključ, računaju perpetuumaši, mašina bi trebalo da klopara koristeći genijalnost konstruktora. I tako, mic po mic, dođosmo mi do Kosova. Kakve veze, može se neko zapitati, imaju Kosovo i termodinamika. Sad će vidimo! Kosovski problem, kako ga ja vidim, zapravo je ona inicijalna količina goriva koju državotvorci sipaju u rezervoar svoje večne mašine. Dobijena energija se koristi za preteranu revnost i hiperorganizovano održavanje tog zatvorenog sistema. Prosto rečeno – srpska politička mašina nije u stanju da uradi nikakav koristan posao; sva raspoloživa energija se troši na sopstveni prazan hod. Okanimo se sad termodinamike, pa se vratimo politici. Kosovski problem , kako to državotvorci vide, treba da posluži kao društveni energent. Kao mobilizaciona i motivacijska sila svih društvenih i – posledično – ekonomskih odnosa. Takva politika i retorika imaju smisla isključivo ako se namerava krenuti u ratni pohod. Naši inženjeri, međutim, i ne pomišljaju na rat. Svejedno, militarizovali su populaciju, a Kosovo nameravaju da vrate mirnim putem što je – logički posmatrano – istovetno pokušaju da čovek sam sebe podigne vukući se za perčin. Da stvar bude gora, nema spoljašnjih akumulatora. Pokušavalo se nešto, ali su ih sva četiri stuba spoljašnjeg snabdevanja energijom provalili i batalili projekat. Jezikom „Vrelih guma“, mašina Srbija radi „na leru“, ali duboko u crvenoj zoni, na nekih 11.000 obrtaja. Šta posle nekog vremena biva sa takvom mašinom, to vam može reći svaki automehaničar.