Pismo iz Podgorice

Jeste Podgorica, ali ulice nisu podgoričke. Nekakvi bulevari sa po tri trake. Pored bulevara blokovi nepoznatih zgrada. Ne bi mi druge nego da zaustavim kola i upitam nekog prolaznika: „Izvinite, kako da stignem do hotela „Crna Gora?“ Momak mi lepo objasni i brzo se ja nađoh u poznatom delu grada. Ali i tamo sve okrečeno, doterano, umiveno. Dobro, znam ja da ne treba suditi na osnovu prvih utisaka; prestonice su vazda picnuti državni izlozi. Ali u toku dve godine, koliko nisam navraćao u Crnu Goru, toliko se toga promenilo i toliko je toga izgrađeno da Podgorica zaista izgleda kao sasvim drugi grad. Odmah mi pade na um tradiconalno sublesasta beogradska propaganda koja poslednjih godinu dana ulaže dirljive napore da Crnu Goru predstavi kao carstvo siromaštva, mafijaški provizorijum i uporište antisrpstva. Siromaštva sigurno ima (gde ga pa nema); ništa mi međutim u onom što sam video ne deluje provizorno, a na antisrpstvo nigde nisam naišao. Možda nisam išao na prava mesta. A možda svi koje sam sretao čitaju NSPM, pa me kao izdajnika dočekuju dobrodošlicom. Kasnije uveče, međutim, sedeo sam u kafani i sa nekim liderima srpskih stranaka i opet je sve bilo srdačno i normalno. I inače, opšti utisak o stanju stvari u bivšem Drugom oku u glavi jeste primetna normalizacija života. (Druga je stvar što i u CG, kao i u Srbiji, još uvek ima ogroman broj onih koji sanjaju zemlje dembelije i kojima sve smeta. )

Odmah po dolasku, sledeći staru naviku, kupio sam lokalne novine. Svašta se sazna iz štampe. U poređenju sa beogradskim kupusarama – izuzimajući „Politiku“ i „Danas“ – podgoričke štampane stvari izgledaju dosta uljudnije. Besni i ovde rat među političarima, ali izjave i optužbe se izriču u za oktavu nižem tonu nego kod nas. Stari drugar mi je otkrio i jednu (javnu) tajnu. Ko hoće da se zaista informiše šta se zbiva u Crnoj Gori i Brdima kupuje i „Dan“ i „Vijesti“. U čemu je poenta? U tome što i jedne i druge pišu isključivo o događajima koji se uklapaju u sopstvenu ideološku matricu i zređivačku politiku. Pa onda, kada se „Dan“ i „Vjesti“ uporedo pročitaju, stekne se uvid u celinu. Evo kakav je uvid. Napetost između Crnogoraca-Crnogoraca, Crnogoraca-Srba i Srba-Crnogoraca (sve su te nijanse u političkom opticaju) još uvek postoji, ali je, čini mi se, jako daleko od one vrste napetosti koja se osećala devedesetih i na početku milenijuma. Rekao bih da su Crnogorci, nakon sticanja državnosti, postali nekako tolerantniji, a da u bloku Crnogoraca-Srba više nema delija koje snevaju obnovu Dušanovog carstva. A to nije mali pomak.

A sad opet o novinama. Crnogorska tehnika čitanja glasila suprotnih tabora kod nas se u Srbiji ne može primeniti. Ako, recimo, uporedno pročitamo „Vreme“ i „Pečat“, možemo zaključiti samo to da jedan nedeljnik izlazi na Marsu, a drugi na Jupiteru.