Podela vladike

Elem, na onoj mojoj književnoj večeri na podgoričkom Sajmu, između ostalih večnih srpsko-crnogorskih tema beše se povela reč i o Njegošu, ali o njemu kasnije. Idemo ab ovo. Ljubazna voditeljka me je pre početka upitala, a da kako da me predstavi. Tog dana bejah nešto nakrivo nasađen (tako je to kad u Pg pada kiša), pa mi je malo zafalilo da dami kažem da me predstavi kao Davida Albaharija, ali na vreme ukačih da su vremena lažnog predstavljanja po književnim večerima odavno prošla, pa rekoh da me predstavi kao mene, tj. kao Svetislava Basaru. A neće vam smetati, upitala je dama, da vas predstavim kao Svetislava Basaru, srpskog pisca. Vidim ja da se u sve to umešala bilaterala. Tačnije – državna politika. Znate na šta mislim, da ne zalazim u sitna crevca. Nemam, reko, ništa protiv toga da me predstavite kao Svetislava Basaru, srpskog pisca, jer su to činjenice, ali mislim da je pomalo smešno predstavljati me tako u jednom gradu u kome lično poznajem najmanje polovinu stanovnika, a drugu polovinu znam iz viđenja. Svi znaju šta sam po profesiji, a nije tajna ni da sam Srbin. I da vidite – ljubazna dama me predstavi kao Svetislava Basaru, pisca i sve prođe nezapaženo.

Posle književne večeri, u jednoj prijatnoj kafani, stigosmo i do Njegoša, tačnije do pitanje da li je blaženopočivši vladika i poeta srpski ili crnogorski pisac. Ja iznesoh jeretičku tezu da je Njegoš pisac svetskog ranga, a sve svetsko je i naše, pa bi vladika za Srblje mirno mogao biti srpski, a za Crnogorce – crnogorski pisac. Pa kako to? Pa ne mere to? Pa nije red. I pročaja. Ne dam se, međutim, ni ja tek tako. Rekao bih, rekoh, da je to najbolje rešenje jer vladika iz opravdanih razloga nije u stanju da se lično izrazi. Budući da smo podelili države, što ne bi podelili i vladiku. Vi ga štampajte latinicom, mi ćemo ćirilicom. I mirna Bosna. Koliko da se zna: celo veče sam, bilingvalan kakvim me je Bog sazdao, govorio crnogorski.