Podnarednički um

Tako bi bilo i da je Radoš Ljušić napisao književni kritiku „Dahija“, iako za to nije kompetentan. On se smatra kompetentnim za istoriju, verovatno to i jeste, ali njegova kritika „Dahija“ nije književna kritika nego najobičnija ćepenačka denuncijacija, još jedan uzlet podnaredničkog uma, za koga sam mislio da je i ovde konačno stvar prošlosti. „Početak bune protov dahija“ jednostavno nije istorijski roman nego sotija, a sve da je i klasični istorijski roman i u tom slučaju bi potpadao pod isključivu „nadležnost“ književne kritke i ni jedne druge. Verovalo se doskora, naime, da je komitetskim i partijskim kritikama odzvonilo.

Ali izgleda da nije. Radoš Ljušić je otkrio još jednu zaveru i sada čeka čokoladicu od svojih gospodara i otačastva. Saglasno „akribijskoj“ Radoševoj kritici, neko je iz inostranstva menio plati da napišem roman ne bih li knjigom (u tiražu od 2000 primeraka) „promenio istoriografsku svest“ u Srba. „Dokle, pobogu?“ Vapi Radoš iz dubine svog vanistoriografskog neznanja i zatucanosti.

Ja imam mnogo bolju ideju: budući da se istorija, dakle prošlost, ne može promeniti – čak ni „plaćenim“ romanima – ne bi bilo loše da promenimo istoričare. Ako ne pre, a ono kada se ovi sadašnji, ideološki i parapolitički, sasvim pohabaju. Proteklih je nedelja, ako se ne varam, bila neka polemika među istoriografima u „Politici“ o potrebi objektivnijeg sagledavanja naše istorije.

To, međutim, prepuštam istoriografima. Ja nastavljam da se bavim literaturom. I da je, kada to zatreba, branim od nasrtaja ambicioznih pokvarenjaka i politikanata. Kakvih nema ni u latinoameričkim diktaturama. Jer se ni tamo niko od polit-istoriografa nije drznuo da ustvrdi kako je Markes u romanu „Sto godina samoće“ izvitoperio istoriju Kolumbije. U jednom je Radoš, međutim, u pravu. Ispravno je uočio da se o određenim vremenima i još određenijim ličnostima može pisati isključivo tehnikom pamfleta. A čak i u takvoj istoriografiji za Ljušića ima mesta isključivo u fusnoti.