Popločavanje

Đilas mi ni za života nije smetao, dok je još i mogao, ja bio nerođen ili premlad, docnije Milovan zglajzo, dopao teške robije, posle se proslavio i kod nas i u svetu. Ako ni zbog čega drugog, spomenik mu treba podići zato što je, uz Mihajla Mihajlova koji je malo bolje prošao, bio jedini istinski disident u Srbalja. Mislim: nalik na one disidente po zemljama sovjetskog bloka. Ovi ostali „disidenti“ – sve go folirant i doušnik Udbe.

Prisustvo, međutim, kulturnog popečitelja, Peđe the Moga na otkrivanju ukazuje da je i naša državica izgleda odrešila kesu. Dobro sad, da ne zakeram, nisu neke velike pare u pitanju, a i slogan otvaranja je lep – vratimo dug piscima! Kako to samo gordo zvuči. A i opominjuće. Jer, naša je država dužna još mnogim piscima, među njima i nekima koje je Đidova nekadašnja družina prislonila uza zid i postreljala. Cenim ja Đilasa i kao pisca i kao komunistu, ama sve mi se nešto javlja da je biografija – ako je uopšte ima – na Đidovoj spomen-ploči po svemu sudeći manjkava. Svaka čast na disidentstvu, ali Đilas se nije rodio sredinom pedesetih, nego mnogo ranije, pa bi pored bibliografije trebalo pomenuti i njegov partijski i revolucionarni rad, pogotovo onaj iz vremena diktature proletarijata.

Dakle, država bi trebalo da se kloni sufinansiranja spomen-obeležja kontroverznim ličnostima poput Đilasa. Da ne pomislite, cenjeni publikume, da sam zadrti antikomunista (a jesam), sličnog sam mišljenja i kada se radi o spomen-obeležjima Draži Mihailoviću, recimo. Država ne sme nekim spomen-pločama biti majka, a nekima maćeha. Mora se držati neutralno. Tim pre što se ionako zalaže da dobije status neutralne zemlje. Državnici treba da lupe rukom o astal i da pločopoklonicima svih boja kažu: Sikter, more! Skupite pare, unajmite akademskog vajara, pa otkrivajte spomen-ploče i spomenike koliko vam drago. Mi ćemo kao država kesu drešiti isključivo na obeležja neupitnih, političkim pizdarijama neuprljanih veličina. Andriću, recimo, Crnjanskom, takođe Pekiću, da kažemo, Kišu, naravno. Imamo mi dovoljno neborbenih zaslužnika.

A sad, malo kladioničarskog duha. Šta mislite, dame i gospodo, koliko će vremena proteći pre nego što otkriju spomen-ploču Novici Tadiću, verovatno jednom od najvećih pesnika svih srpskih vremena. Zaokružite: 10, 200, 1500!