Potemkinov velegrad 1Foto: Stanislav Milojković

Povelika se onomad furtutma podigla i grdno je ibretenije nastalo nad intervjuom Borisa Dežulovića u nedeljniku Nedeljnik, u kome je Dežulović Beograd opisao kao blatnjavu selendru.

„Blatnjava selendra“ je skraćena verzija.

Pretpostavljam da ste se dosad svi obavestili šta je tačno Dežulović rekao, pa uštede u karakterologiji radi neću citirati ostatak.

U odbranu i poslednje dane Beograda momentalno je, kao mladi ranjeni lav, skočio zamenik beogradskog kajmakama, Goran – aga Vesić.

Sigurno ste čuli šta je i on sve nalupetao, tek njega neću citirati.

Nedeljnik je pak – i to je bilo predvidivo – u prvom narednom broju pribegao kontroli štete i objavio utuk potkrepljen dokazima beogradskog velegradstva iz pera Predraga J. Kviska Markovića, polihistorika ovdašnjeg kao i opširan intervju Matije Bećkovića.

Jeste sve to must read, ali nije tema naše kolumne.

Tema naše kolumne je pitanje od 1.000.000.000 sendviča – da li je Beograd selendra.

Odgovor je decidirano ne!

Beograd je nešto mnogo gore – kasaba.

Kvisko Marković je (kao i krle22) polovično u pravu kad kaže da je Kotor, recimo, bez obzira što je mala varoš, jedna vrlo urbana sredina – što je tačno – i potom podastire (fiktivne) dokaze da je Beograd metropola.

Nije on jedini – legion im je ime – koji će kao krunski dokaz beogradske velegradskosti pomenuti Medialu, Kiša, Pekića (Kovača za sada ne pominjem, videćete zašto), zatim Ljubu, Šejku, Veličkovića, itd. Kvisko i dokazivači, međutim, prećutkuju da su sve nabrojane persone dramatis to što jesu postale ne zahvaljujući Beogradu, nego Beogradu uprkos, a mnogi od njih i na bezbednoj udaljenosti od Beograda.

Sada je vreme da se pomenu Mirko Kovač i Vidosav Stevanović – dva najautentičnija književna glasa, dva vrhunca ekskluzivno srpske duhovnosti – koje su žvalave Šešeljeve kasabalije najurile iz Beovelegrada, prvog u Rovinj, drugog u tuđinu, a malo je falilo da ih otprave i u grob.

Zaboravih da pomenem i Bogdana Boganovića, jednu renesansnu dušu, koju su kasabalije takođe najurili.

Velegrad koji proteruje – ponekad i ubija – svoje najbolje građane, nije velegrad nego smrdljiva orijentalna kasaba, koja svoju „veličinu“ zasniva na basnoslovnoj površini Dušanovog carstvija, koje su kasabski „brabonjci“ (K. Popović) bili naumili da reosvoje i obnove, a da nisu bili (niti su danas) u stanju da okreče ni drljave fasade na zgradama udaljenim 500 metara od takozvanog „centra“ pretvorenog u Potemkinov velegrad na ušću dvaju reka ispod avale, omiljenu destinaciju belosvetskih pijandura, žderonja i kurvara i onog našeg Marsovca koji, kao i Kvisko, misli da je Beograd velegrad, ali samo zato što na Marsu nema gradova i što Marsovac – osim u Famoznom – u stvari i ne postoji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.