Pravda za Šešelja

Videh juče u novinčinama da je baškajmakam srpskog zaptiluka, dr Stefanović, srpskom narodu i senatu obznanio strogu zabranu đurđevdanskog mitinga u Hrtkovcima, što je bila vest koja je obradovala samo naivčine, jer nas novija istorija poučava da je zabranjenost bilo čega serdaru Šešelju samo dodatni motiv da upravo to uradi.

Ili možda mislite da je nadvojvoda Vojo – umal ne napisah Ferdinand – bio naumio da u Hrtkovcima održi miran politički skup sa stranačkim obezbeđenjem na kome bi, lokalnim Hrvatima na znanje i ravnanje, održao ubuđalu govoranciju o liniji Ogulin, Karlobag, Virovitica i o Velikoj Srbiji koja se prostire svugde gde su srpski grobovi, pa da posle mitinga savije repić i da se vrati tamo odakle je došao? Ne! Šešelj hoće – oduvek je samo to hteo – metež, arlaukanje, pičvajze, apšenja, gušanja i razbijanja glava, pa taman da se sve to njemu dogodi, kao što mu se višekratno i događalo i kao što će mu se, bezbeli, još događati.

Uz prihvatljiv rizik da od strane eurokomentatorluka i javnih pravobranilaca Euromahale budem proglašen za prikrivenog šešeljoida, danas ću ponovo tražiti „pravdu“ za Šešelja i založiti se da nipošto ne „bude ugašen“. Evo i zašto. Odstranjivanje Šešelja iz javnog života i sprečavanje njegovih povremenih pičvajza, svetu i susedstvu bi odaslalo jednu vrlo lažnu sliku o Srbiji. Naivčinama u susedstvu i svetu – a i mnogima među nama – moglo bi se, naime, učiniti da je Srbija zauvek raskrstila sa ideologijom otimačine, zaposedanja i pljačke tuđih teritorija, što uopšte nije slučaj. Nadvojvoda je u stvari samo vrh ledenog brega te sumanute ideologije, tačnije – vođa militantnog krila beogradskog Slavskog pojasa i Kitaj Goroda.

Pravi ideolozi i plemenski šamani – od kojih su glavni premetnuli svetom, ali su iza sebe ostavili gomilu naslednika – uopšte nisu nasilne ličnosti, bar ne u javnosti, a nevičnom se posmatraču čak mogu učiniti civilizovanim, iako se sva njihova civilizovanost svodi na to da su naučili da vezuju čvor na kravati i prestali da seru po dvorištu. Ono, fakat, Šešelj isuviše otvoreno i u geopolitičko nevreme radi ono na šta su nahuškali serdara i što bi – da imaju muda – radili i oni, ali su (na podobije Đilasa, Milovana, ne Dragana) skloniji da u revoluciju koja teče gurnu bašibozuk, a da oni stvar posmatraju iz udobnosti velekasabskih kapidžika. Onaj korov o kome je govorio Đinđić, koga ima u svima baštama ovoga sveta – ali se samo u srpskoj zaliva i đubri – u Srbiji i dalje buja i čini mi se da mu i bolje ide nego devedesetih. Problem sa nadvojvodom je u tome što je preterano izdžikljao i preti da uguši – ne cveće – nego korov iz koga je nikao.