Prećutana liturgija

Za neupućene, Damjanov već godinama uspešno neguje jedan, u srpskoj književnosti, zapostavljeni žanr; nazovimo to burleskom, sotijom, kalamburom, sasvim svejedno, ono što je bitno – a za šta garantujem – jeste da je reč o dobroj literaturi. Budući da od mladosti drugujem sa Njegovim preosveštenstvom, Damjanovim, pre neki dan sam otišao u Novi Sad da govorim na promociji „Liturgije“ i tamo sam od autora čuo poražavajuću stvar: nijedan, naime, novosadski medij nije objavio, inače uobičajenu vest, da se u „Pozorištu mladih“ ima održati promocija Damjanovljeve knjige.

Uplašili se valjda urednici da Sava Damjanov skrnavi lik i delo Save Nemanjića i da samim tim „ruži“ srpstvo, koje sve više i ideološki isključivije zamenjuje neprikosnovenost dijalektičkog materijalizma i socijalističkog samoupravljanja. Kao rafinisanom i kulturnom čoveku, novopečenom arhiepiskopu Damjanovu nije, naravno, ni na kraj pameti da ruži i ruši pravoslavlje; jedino što ruši jesu okoštale književne konvencije. S duge strane, veličina jedne kulture se (neegzaktno, doduše) meri širinom njenih ekstrema. Francuska kultura je velika zbog toga što u njoj ravnopravno „koegzistiraju“ jedan Paskal, ali i jedan markiz De Sad. Nemačka kultura je fascinantna zato što obuhvata i Majstora Ekharta i Angelusa Silezijusa, ali i Karla Marksa i Alfreda Rozenberga. U tom smislu sam na promociji, uprkos prećutanosti krcatoj mladom publikom, rekao da je Damjanovljev projekat značajan za proširivanje duhovnih horizonata srpske kulture, do skora žalosno sužen na Vasu Pelagića i njegove jeremijade o štetnosti masturbacije i Ćosića i njegove istoricističke, paraknjiževne masturbacije.

A sad par reči o pravoslavlju. Ovo što se poslednje dve decenije propagira kao ortodoksija – čast izuzecima – formalno, doduše, pripada krugu istočne crkve, ali to nipošto nije pravoslavlje Isaka Sirina, i Grigorija Palame. Pre je to pokušaj spiritualizacije malovaroške običajnosti i zatucanosti. U više sam navrata govorio o tome, ali nije zgoreg da se ponovim. Hrišćanstvo, naročito pravoslavno, za razliku od islama nema nikakav šerijat kojim bi se propisivao svakodnevni život, naročito ne politički. Da li je ta „apolitičnost“ manjkavost Hristovog učenja? Daleko od toga. Gospod je – ako smem tako da kažem – pošao od sledeće pretpostavke. Ako se budu držali mojih zapovesti, neće im trebati nikakvi drugi zakoni ni uputstva. Ako li se, pak, ne budu držali toga, onda im nikakva uputstva, nikakvi zakoni i nikakvi ustavi neće biti od pomoći. Što je, kako vidimo na našem primeru, apsolutno tačno. Toplo preporučujem cenjenom publikumu da pročita Savinu knjigu.