Predizborna hronika

Odmah na početku kažem da je bojkot lobi u pravu – na ovim izborima nema nikakvog izbora, slobodnih medija možda još manje ima, ali – sada dolazimo do srpskih posebnosti – bojkot lobi nije u pravu kad kaže da će izbori biti „namešteni“, mada je nešto više u pravu kad tvrdi da će biti „pokradeni“.

Objašnjenje sledi u sutrašnjem broju.

U pravu je, međutim, i deo opozicije koji izlazi na izbore, koji je žestoko satanizovan od strane opozicije, a ne vlasti, što je još jedna od srpskih posebnosti.

To je proisteklo iz naopake, sasvim esenesovske ideje, da opozicija mora biti monolitna, jedinstvena, solidarna i bla, bla, bla.

Višepartjski sistem i postoji upravo zato da bi se parlamentarnim nadmetanjem (namerno ne kažem „borbom“) harmonizovala nejedinstva, nejednakosti i različitosti koje su na kraju došle glave i jednopartijskom sistemu.

Kao što vidimo, svi su u pravu, što znači da će svi dobiti pogolem Sebastian. Dobiće ga i „više nego ubedljivi“ pobednik, samo sa zadrškom.

Wait and see.

Bojkot efendije, međutim, neće sačuvati „dostojanstvo“, jer dostojanstvo ne znači ne petljati se u prljavštine ovog života – što je uzgred nemoguća misija – nego dostojanstveno proći kroz prljavštine i usput ih, ako je moguće, donekle popraviti.

S druge strane deo opozicije koja osvoji poslaničke mandate i uđe u Kozačku skupštinu neće biti u stanju ništa da promeni, ali ne zbog „neravnopravnh uslova“, „neslobodnih medija“ i ostalih poslednjih pribežišta političkih ženskih polnih organa, nego zato što famozne „promene“, kad se nešto (privodno i personalno) i promeni, suštinski ništa ne menjaju.

Nisu ovde problem loše politike – mada Sebastianu ne vrede – naš problem su loši karakteri, ne genetski urođeni, nego oblikovani u XIX veku u sliku „dobrog Srbina“, natčoveka koji može i ono što ne može, kome je sve dozvoljeno i koji ič ne haje za pravila, zakone i ostale trice i kučine sa trulog, nepravoslavnog Zapada.

Da bi se moglo ono što se ne može – a u Srbiji je odvajkada moglo, iako sa katastrofalnim posledicama – da bi sve bilo dozvoljeno, i da se ič ne bi hajalo za pravila i zakone, bilo je neizbežno da se srpske politike (a i svi ostali srpski poslovi) vode na kvarno, nasilnički, lažljivo, kradljivo, prevrtljivo, ukratko – jadno, bedno i traljavo.

Vučić Aleksandar, a.k.a. Visoki nije izumitelj takvih politika i takvog vođenja poslova – pripisivati sve njemu, znači zamaskirati problem – iako jeste, kombinujući orijentalni murdarluk i protestantsku radnu etiku, postigao najzapaženije rezultate u istoriji srpskog muljanja, političkog nasilništva i laganja i pribavio jednu od najmasovnijih podršci u istoriji srpskog beskičmenjaštva, udvorištva i podaništva.

Toliko za danas. Nastavak u sutrašnjem broju.