Eto šta ti je Srbin! Ne može bez „identiteta“ i omiljenih TV serija ni u inostranstvu. Čitam u novinama da je izvesni Čačanin napravio u romingu račun od 6.000 evra samo da bi gledao epizodu (kako li se ovo menja po padežima) Selo gori, a baba se češlja. Po povratku na rodnu grudu, Čačanin je reklamirao račun, ali su mu u provajderovoj kitabhani saopštili da je račun OK. Nema džabe ni u babe. Toliko je na babu potrošio. Ima da plati kako zna i ume. Inače, ode pretplatnički broj. A stiže poziv na sud.
Šest hiljada evra je u Srbiji pozamašna suma. Za te pare se može kupiti dobar polovni auto ili pristojna kuća sa okućnicom u nekom banatskom selu. Može se s tom kintom još štošta učiniti. Dovoljna je, recimo, da neutrališe duševne bolove čak trojice ucveljenih tužibaba. Na toliko, otprilike na jednu trećinu sume potrošene na babu, računa i babuška Bosiljka Medić. Samo je zacepila mnogo više. Takva su pijačna pravila.
Nego da se mi manemo baba i žaba i da pod lupu javnosti stavimo račun. Još za boravka na Kipru znao sam da se ponekad upitam zbog čije li su babe zdravlja računi za mobilne telefone neuporedivo manji na tom bogatom ostrvu nego u matuški Serbiji. Dobro se sećam, cenjeni publikume: najveći račun koji sam platio na Kipru (da, da, ambasadori su plaćali telefon u to doba) iznosio je osamnaest funti. Kiparska funta vredela kao engleska. Pa vi vidite. Otprilike – 2.100-2.300 RSD. Bez PDV-a, doduše. Koji je na Kipru bio 13 odsto.
A nije da nisam telefonirao. Nostalgija pusta. Malo-malo, pa nekoga pozoveš i raspričaš se. Da ne dužim: u dugim ostrvskim noćima, jedne sam zgode ukačio da nas naše telefondžije blago govoreći deru. Jer taj astronomski račun od osamnaest funti beše mi stigao posle dve nedelje rominga u Srbiji. Koliko god Čačanin gledao babu u tuđini, nekih šezdeset evra po minutu – toliko mu to ispadne – bilo koje usluge meni izgleda kao čista otimačina. Ili valjda u direkcijama naših operatera mobilne telefonije ovako računaju: čim on ima pare da ide u inostranstvo, imaće on dovoljno i da plati papren račun. A šta nama ko može? Sve radimo po zakonu. Što je fakat. Nije nezakonito napisati u cenovniku da minut razgovora košta 1.000 evra. Ama, alavo je. A u matuški Serbiji nema institucija koje bi mogle da urazume telekabadahije. Može sad Čačanin pisati pisma redakciji. Ništa mu ne vredi. Zakon nije na njegovoj strani. Uskopisti li se nešto, može i zatvora dopasti. Ali – ima se, može se. U Kanadi, recimo, gde se više ima i gde se još više može, tamošnji operateri uopšte ne naplaćuju lokalne pozive.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
