Promena stila

Ili je neformalna koalicija klasičnih i političkih kriminalaca digla ruke od pokušaja da na vlast dođe nasilnim putem? Jok, more. Ništa od toga. Sve je isto, samo se država prenula iz dremeža, organizovala se i sprečila belaj. Što bi, po definiciji, uvek trebalo da čini. Ali ne čini. Jer ima toliko lukrativnijih paradržavnih poslova i toliko boljih provoda. Malo je simptomatično što je Đilas – Dragan, ne Milovan – bio zdravo skeptičan u pogledu održavanja derbija i prisustva cenjenog publikuma. Gledajući kako upozorava pučanstvo da ostane kod kuća i da preparkira automobile, učinilo mi se da sumnja u moć države čiji je državnik. Ili mi se to samo pričinilo.

Sve ovo o čemu govorim u direktnoj je vezi sa ovde vladajućim, magijskim shvatanjem države kao metafizičkog entiteta. To političko sujeverje, naime, računa sa apriornim državopoštovanjem sirotinje raje. Kao što se naš polupismeni Ustavopisac najiskrenije nadao da je pisanjem preambule zadržao Kosovo u Srbiji, tako se gotovo sve srpske vlasti (pa i aktuelna ) uzdaju da krivični zakonici, razbacani po policama sudova i žandarmerijskih stanica, zrače zakonitost i da su garant uzornosti javnog reda i mira.

Rekoh – „gotovo“ jer je jedna srpska vlast, ona u kojoj je participirao jedan drugi Đilas – radila drugačije, bezmalo sledeći najsavremenije tokove političkih teorija. A ovako je to izgledalo u praksi. Prvih dvanaest godina živeo sam u rodnom mestu, Bajinoj Bašti, koja je tada imala tri-četiri hiljade stanovnika i u kojoj je krađa trešanja i jabuka po dvorištima bila vrhunac kriminala. Bez obzira na to, onih nekoliko narodnih milicionera danonoćno je patroliralo bajinobaštanskim ulicama. Da su Ramadan, Gojko i drugi ondašnji milicioneri nekim slučajem znali da obavljaju važan državni posao kontrole teritorija, svakako bi bili još budniji i još prilježniji. Taj isti posao je – silom prilika – u subotu obavila i demokratska policija i zahvaljujući tome nije bilo fraktura lobanje niti krivičnih dela. Tako je moglo biti i na dan desetog oktobra. Država, međutim, tada nije delovala preterano zainteresovano za svoj posao. Da sve bude gore – neki bivši i sadašnji „državnici“ davali su otvorenu podršku ispoljavanju „opravdanog gneva mladih ljudi“. Pa su „mladi ljudi“ pomislili da je kucnuo čas da sruše režim. Isto to su, verovatno, pomislili i prezident i njegova ulema, pa su se dozvali pameti i latili se državničkog posla. Bojim se da ih sada – kada je derbi prošao bez incidenata – ponovo ne obuzme san i da ulicu ponovo ne prepuste „mladim gnevnim ljudima“. Donekle opravdano gnevnim: godinama im najviši funkcioneri tepaju kao „zaštitnicima međunarodnog pravnog poretka“, a sad ih apse. Nije, brate, u redu.