Negde polovinom januara – kroz suze je rekla sestra Andrić – CK SKJ je na zatvorenoj sednici doneo jednoglasnu odluku da Ivo Andrić umre najkasnije do petog februara. Zaključili su (možda i s pravom) da predugo Andrićevo bolovanja negativno utiče na zdravlje maršala Tita, koga je Andrićeva bolest bacila u najdublju depresiju, ne zbog toga što mu je bilo žao Andrića, nego zato što su Andrić i maršal bili vršnjaci – obojica su rođeni 1892 – pa je, u tom smislu, Ivo Andrić davao loš primer.
Do tog datuma, rekla je sestra Andrić, maršal je jednom sedmično Andriću slao pakete sa probranim vinima, kraškom šunkom, konzervama kavijara i željama za brzi oporavak. Krajem januara, paketi su naglo prestali da dolaze. Andriću je odmah sve bilo jasno.
Otpisali su me, rekao je Andrić sestri Andrić. Od mene se očekuje da što pre umrem. Ali ja – rekao je Andrić – neću da umrem pre nego što pozavršavam svoje poslove i ne pre nego što sprečim osnivanje Andrićeve zadužbine. Nemojte misliti, rekao je Andrić sestri Andrić, tako je rekla sestra Andrić, da se ja plašim smrti. Daleko od toga. Istina, osećam izvesnu nelagodu, ali meni će smrt zapravo doći kao izbavljenje.
Tu je, ako je verovati sestri Andrić, Andrić naglo zaćutao. Onda je, koliko mu je to u onom stanju bilo moguće, glasno viknuo: Eno ga Krklec, sedi na prozorskoj dasci i pokazuje mi figu. Molim vas, gospođice Andrić, rekao je Andrić, recite Krklecu da je vreme za posete odavno prošlo i da ja sada moram da se odmaram. Pogledala sam ka prozoru, rekla je sestra Andrić. Nikakvog Krkleca tamo nije bilo. Bar ga ja nisam videla. Ali ko sam ja, rekla je sestra Andrić, da bih se udostojila viđenja Gustava Krkleca. Andrić je svakako video bolje, dalje i jasnije od mene.
Posle mnogo godina, kada sam pod uticajem opsesivnih priča sestre Andrić tri puta zaredom pročitao sabrana dela Ive Andrića, pomislio sam da je pisac Na Drini ćuprije na neki način nastavio da živi u sestri Andrić. U to vreme sam u dokolici redovno čitao Treće oko, trovao sam se Trećim okom, opskurnim magazinom posvećenom paranormalnim fenomenima, malo je falilo da krenem Maslaćevim putem. Treće oko mi je napunilo glavu svakakvim glupostima, podlegao sam svakakvim ludostima, svašta mi je padalo na pamet, trebale su mi godine da se oslobodim budalaština napabrirčenih iz Trećeg oka.
Čak sam i sada – kada je Treće oko za mene davna prošlost – gotovo siguran da je Andrić, iskusni diplomata, našao načina da u samrtnom času svoju dušu preseli u krhko telo medicinske sestre Andrić. Kako drugačije objasniti da je sestra Andrić, koja nikada nije pročitala nijednu Andrićevu knjigu i koja je Andrića cenila isključivo kao nobelovca, dragu osobu i disciplinovanog pacijenta, izgovarala nizove rečenica pa čak i čitave pasuse iz Andrićevih dela.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
