Repatrijacija

Za SFRJotovog vakta, Slobodan Jovanović nije formalno bio zabranjen. Njegove su se predratne knjige mogle naći u bibliotekama i po knjižarama, ali doštampavanje nije dolazilo u obzir. Tek negde tamo, valjda krajem osamdesetih, neki je izdavač stisnuo zube i smelo objavio (nezabranjena) Jovanovićeva dela. Tako se i širi cenjeni publikum mogao upoznati sa ovim velikim srpskim, a opet totalno nesrpskim autorom. Kažem nesrpskim zato što Slobodan Jovanović nije pisao zapenušano, jurodivo i pristrasno, što su glavne odlike takozvanog srpskog stila.

Uprkos nabrojanim vrlinama, đavo ni Slobodanu Jovanoviću nije dao mira, pa se u poodmaklim godinama uključio u nenarodni pokret, to jest u „poraženu“ politiku. Avanzovao je i do položaja predsednika kraljevske izbegličke vlade i to je stvar koju mu komunisti nikako nisu mogli oprostiti. Ali ti ionako nikome nisu praštali.

Nove, bajagi demokratske vlasti, rehabilitovale su velikog pisca uprkos činjenici da nisu razumeli ni slovca iz njegovog dela, pod uslovom da su ga uopšte pokušali pročitati. Onda je ovih dana nekom rodoljubu palo na pamet da Slobodanu Jovanoviću, kao pravoslavcu, nije mesto u hudoj protestantskoj ilovači, pa je – pretpostavljam na nekoj slavi – pala odluka da se Jovanović iskopa iz engleskog groba i pompezno zakopa u svetu srpsku zemlju.

Bilo bi to sasvim na mestu da je Slobodan Jovanović ostavio potomstvu u amanet da ga – kada padne komunizam – resahrane u otadžbini. Slobodan Jovanović je, međutim, ostavio sasvim drugačiji zavet: da ga nikada i ni po koju cenu ne otkopavaju i ne prenose u Srbiju. U Jovanovićeve razloge je iluzorno zalaziti. Možda mu je, kao što bi svakom hrišćaninu trebalo da bude, bilo svejedno gde počiva, a možda je kao pronicljiv čovek uviđao na šta će sve izaći u Srbiji. Budući da ovde ne poštuju ni volju živih, Jovanović nije imao nikakve šanse protiv „patriota“ čvrsto rešenih da Srbiju pretvore u veliko, nacionalno jedinstveno groblje.