Samit

Evo, recimo, kada su se nesvrstani prvi put okupili u našoj prestonici, ja sam imao osam godina. Ja sam, takoreći, odrastao sa nesvrstanošću. Nije to mala stvar. Pola stoleća prošlo, sunce ti krvavo, što kažu moji zemljaci. A opet, kad se čovek malo osvrne, kao da nije prošlo ni pet minuta, a za naše politikante ni toliko. Za tu gospodu, cenjeni publikume, vreme stoji. Bilo je svojevremeno prilično debatovanja u vezi jubilarnog (valjda je jubilarni) beogradskog samita. Neki su bili za „za“, neki opet za „ne“, prašina se u međuvremenu slegla, ali je pitanje – čemu samit – ostalo da visi u vazduhu.

Pre svega zbog toga što Republika Srbija nije članica tog pitoresknog pokreta. Hajde da malo banalizujemo celu stvar. Uzmimo da ste, vi dragi čitaoče, član Radikalne stranke. Zbog kojeg biste vi Crvenog Bana i za čije biste vi zdravlje babe organizovali skup podmlatka Demokratske stranke? Čista bi to bila budalaština, osim ako skup ne organizujete da bi podmladak DS-a nagovorili da pređe u SRS. Sve mi nešto govori da je i ovo nesvrstano gostoljublje motivisano sebičnim pobudama. Cinik bi mogao reći da će organizatori samita slatkorečivo ubeđivati nesvrstane da ne priznaju Kosovo. Što mnogi – zbog starog prijateljstva – neće ni učiniti. Sasvim je treća stvar što od celog posla nikakve vajde neće biti jer naš problem ustvari nisu priznavanja ili nepriznavanja Kosova, već odsutnost naše države sa tog mitskog mesta.

Ima tu još problema. Iako naš državni vrh u stvari ne zna tačno kud da udari, smatra se da naša Srbija klizi ka neutralnosti. Tu je nezgodan momenat što je nesvrstanost takođe neka vrsta svrstavanja, a to dolazi u koliziju sa proklamovanom neutralnošću. Ali ko da – usred večite odsudne bitke za već nešto – vodi računa o takvim sitnicama. Ja sam – da ne bude zabune – pristalica održavanja najsrdačnijih mogućih odnosa sa nesvrstanim zemljama, ali se to lako može urediti na bilateralnom nivou. Ovako, džumle, štono kažu – na kamari, čitava stvar odaje utisak političkog promiskuiteta i tradicionalne srpske politike „dobar dan čaršijo na sve četiri strane“, politike koja je – uči nas istorija – za posledicu najčešće donosila žalosni i žestoki primitak Crvenog Bana sa svih četiriju strana iste te čaršije. Ali kad je već tu, Samit je trebalo da bude upriličen kako dolikuje. Znate već: sađenje simboličnih drveta mira, susreti državnika sa radnicima i seljacima, zurle i tambure, spletovi pesama i igara svih naših naroda i narodnosti. To bi bar malo razbilo ovu čamotinju.