Podaleko od domicilnog meteža, relaksiran od padeža, provešću u prestonici Severne Makedonije još dva dana, a onda natrag u srce tame.

Najpre uvod. Moji skopski poznanici i prijatelji živi nisu bili da čuju kakvi su mi utisci o grdeličkom auto-putu – koji je u međuvremenu stekao svetsku slavu – ali ništa im ne mogodoh reći jer sam u Skoplje prispeo avionom, a megaautoput – iako se, kao i Kineski zid, najverovatniji vidi i iz svemira – zbog oblačnosti nisam mogao videti. Ali Vrhovnom Biću i Zorannahi Mihajlovićevoj svečano obećavam da ću – čim se steknu uslovi – proći novim auto-putem uzduž i popreko i SNiS-u podostreti iscrpan putopis.

Za sada ću se zadovoljiti (put)opisom Skoplja. Budući da već odavno ne podležem masovnim utiscima i kolektivnim sudovima, na skopske sam ulice – nakon što sam se smestio u hotel – izašao bez ikakvog predubeđenja i predrasuda. Konačno, neko ko živi u Beogradu ne bi trebalo, gde god da dođe, da ima ikakvih predrasuda prema varoši u kojoj se obreo. Ako ništa drugo, svaka je bar prohodnija.

I – šta kažem. Kakvi su mi utisci o skopskom novospomeništvu i novoneimarstvu. Ni izbliza toliko loši koliko sam to očekivao od sebe.

Majkama, naime, skopske arhitektonske invencije i izvođačima radova pošlo je za rukom da učine nemoguće – da kič učine monumentalnim, pa čak i dopadljivim. Taj efekat su postigli ponajpre brojnošću – ne može se proći dvestotinak metara a da se ne naleti na spomenik (najčešće sa obe strane ulice, obavezno u protivprirodnoj veličini) nekog poluboga iz makedonskog panteona – a potom gigantizmom.

Većina, naime, skulptura toliko je ogromna i zapandrčena je na toliko veliki postament da dimenzijama uveliko probija granice kiča, tako da Skoplje uopšte ne liči na neku Kič Mahalu – mada ima izvesnih sličnosti sa Diznilendom – nego na set za snimanje nekog fantastičnog filma ili serije poput, zašto ne, „Igre prestola“.

Čak i kip Prometeja – kome su na inicijativu moralno uspaničenog Kola makedonskih sestara navukli (dva broja veče) rumunske gaće ne deluje odvratno, kao recimo Ronokap Tesla, nego više nekako simpatično, kao, božemeprosti neki švaler u bekstvu sa mesta seksualnog zločina.

Novosagrađene, međutim, javne i stambene zgrade jesu kopije – i to nekoliko stilova, ne samo antičkog – ali nisu kič – bar na mene nisu ostavile takav utisak – sve je to izvedeno solidno, u čvrstom materijalu, miljama je to iznad žalosnog nivoa Đidovih kartonskih Terazija i Vesićevih šadrvana i pešačkih zona.

U pravu je bio Muharem Bazdulj, koji mi dan pre polaska u Skoplje reče – sve će to za sto godina postati klasicizam. Biće možda i pre. Imam, za kraj, nekoliko utešnih reči za srpske patriote. Srpski uticaj se ipak oseća na svakom koraku. Nedelja beše dan maturskih proslava pa je Skoplje odjekivalo od arlaukanja srpskih turbo-folk majki.