Po kafanama se, čujem, prosula paranoidna priča da ja u ovoj kolumni šatro kritikujem prezidenta, a da sam u stvari jedan od „spin doktora“ koji srpskom narodu i senatu saopštava Tadićeve misli i namere koje on, bajagi, ne želi (ili ne sme) otvoreno da kaže. Paranoici imaju i ubedljiv dokaz: indikativno je, prduckaju uokolo, to što ja prezidenta nazivam „Jego Sijatelstvo“ i tako utirem put njegovom samodržavlju. Najzagriženije abronoše idu tako daleko i tvrde da odavde povremeno najavljujem nepopularne poteze vlasti. Sve nešto mislim, možda i ne bi bilo loše da smo prezident i moja malenkost zavereničko društvo; u tom slučaju bi neki politički kriminalci odavno završili iza brave i mnogih pičvajza ne bi bilo. Ali stvari stoje drugačije: prezidenta viđam isključivo na sajmovima knjiga.
I ne može se – tvrd vam stojim – na njega vaninstitucionalno uticati. Načisto se odao demokratiji, ogrezao u proceduralnost.
A imam , brate, i ja dokaz. Nisam li ga pre neki dan posavetovao da pozove šefa Ozne i da ga pripita ko to već godinama finansira demoliranje Beograda, a danas vidim – on potegao kod šefa Ozne. One sa Banjice, ne sa Trga Republike. Bio, valjda, Oznin rođendan na kome se pojavljuje tout Belgrad i svako ko u Srbiji nešto znači. Nemam ja puno poverenja u tu umivenu Oznu iz prostog razloga što bi – da hoće da radi svoj posao – morala da pohapsi najmanje jednu trećinu zvanica okupljenih na rođendanskom prijemu. Možda bi ona i apsila, ali više ne može zbog demokratije i proceduralnosti. Nema više pravo da apsi.
Šef BIA, Vukadinović (hvala bogu, nije Đorđe, neki drugi), u izvesnom smislu Tadićev Ranković, blagoizvoleo je izjaviti da je „Srbija bezbedna i stabilna zemlja“. Kako su gordo zazvučale te reči u Srbiji u kojoj ni oklopljena i naoružana policija nije bezbedna; tu nedavno, dvestotinak je policajaca završilo u Urgentnom centru zbog „stabilnosti“, a ako se derbi ipak održi, ranjenih će belćim biti više. Da bi pojačao utisak Vukadinovićevih reči, prezident je takođe progovorio na rođendanu. „Srbija“, istakao je Jego Sijatelstvo, „neće biti plen kriminalaca.“ A šta će biti, pitamo se mi, sirotinja raja. Ako je verovati prezidentovim rečima, biće proročica jer će – citiram – „ona (država, prim. a.) određivati njihovu sudbinu, a to je zatvor i izdržavanje kazne.“ Sudeći po tome što kriminalci godinama nesmetano i nekažnjeno divljaju, izgleda da ti svati nisu sujeverni i da ne veruju u proricanje sudbine. Ja, odavno zatrovan opijumom za narod, verujem i zbog toga često gledam u kristalnu kuglu. I retko kad u kugli vidim išta dobro. Evo šta sam večeras video: završi li se sve na gatkama i vradžbinama, ne daju li se policiji odrešene ruke, ne ukine li se huliganima politička podrška i logistika – i sve to pod hitno – neredi i nemiri će se ponavljati sve češće i biće sve žešći.
A zašto sam rekao da bi trebalo pohapsiti trećinu zvanica sa Ozninog rođendana. Zato što učestali pičvajzi nisu znak huliganske snage, nego posledica slabosti države ogrezle u bezidejnost, besprincipijelnost i korupciju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
