Kad ono beše, ima dve-tri godine, na ovom sam mestu pisao da se sa jezikom nije igrati, da, nadalje, činjenica da svako zna da govori uopšte ne znači da svako zna i da misli i da mnogi belaji nastaju iz pogrešne upotrebe jezika, stručno nazvana terminološka zbrka. I šta da vam kažem? Komentatorluk me je momentalno bacio u sprdnju.
Šta im ja tu sad mrsomudim kad oni pišu najsavršenijom azbukom na svetu i pritom pišu kao što govore? E, ta nas je poskočica – koju je Vuk (po običaju) drpio od nekog ambicioznog Nemca – skupo koštala. Govor je jedna stvar, pisanje je sasvim druga. A da je tome tako, posvedočiće (kažu) istinita anegdota o Napoleonu Bonaparti, njegovom ađutantu i nekoliko stotina zarobljenika koji su pogubili glave na pravdi Boga samo zato što Napoleon nije govorio kao što piše.
Elem, završila se neka bitka, Bonaparta po običaju izvojevao pobedu, ali je na vojnoj kiši navukao gadnu prehladu. Utom u čador ulazi ađutant i pita generala: Šta da radi sa zarobljenicima, a ima ih tušta i tma. U tom se trenutku Bonaparta gadno zakašlja i (više za sebe) prozbori: ma sakre tus (prokleti kašalj), ali je ađutant, malo nagluv od topovske paljbe, shvatio da je glavnokomandujući rekao masakre tus (pobijte sve) i odmah postupio po naređenju.
Na takve stvari pomislim, cenjeni publikume, kad god čujem velepalamudnu patriotsku floskulu – srpski narod na Kosovu. Na Kosovu, fakat, živi jedan deo srpskog naroda, ali naši nas patrioti – saborni kakvim ih je Bog dao – uvek sve naguraju na teritoriju južne pokrajine i to čine upravo dilberi koji se ubiše od pozivanja na nacionalno jedinstvo. Dobro, šta sad zakeraš, reći će zakerala, zna se na šta se misli, to se samo tako kaže i pročaja. Ali nije baš tako. A evo i zašto. Zato što „srpski narod na Kosovu“, zaveden tupoumnom propagandom, obavezno pada u zabludu da je on nekakav nezavisni srpski entitet ili – čak – nešto sveto i nedodirljivo i – uprkos zaklinjanju na vernost državi Srbiji – počinje da matuški Serbiji postavlja uslove i da matušku Serbiju kada mu to odgovara, sluša, a kad mu to ne odgovara – ne. Pa, čekaj, malo. Gde je tu onda „nacionalni interes“? Ako nacionalni interes svedemo na interes „srpskog naroda na Kosovu“ – to jest na interes njegovih beogradskih partijskih centrala – samo je pitanje dana kada će se „srpski narod u Hrvatskoj“ i „srpski narod u Crnoj Gori“ pojaviti sa spiskovima svojih partikularnih nacionalnih interesa. Svi zagranični „srpski narodi“, kako rekoh, udarnički ljube matušku Srbiju, ali isto tako udarnički (mada ne namerno) rade na slabljenju srpske države ili, narodskijim jezikom – seku granu na kojoj svi mi, srpski narodi, krajnje neudobno sedimo. Jel vam jasno šta sam hteo da kažem?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
