Stvar petlje

Iz razloga u koje (zbog karaktera) ovde nećemo zalaziti, sredinom prošlog veka između naše i sovjetske partije je gromoglasno pukla tikva. Da li su pitanju bila ideološka razmimoilaženja? Naoko da, ali držim da je suština tog sukoba na levici bila mnogo više geografske nego političke prirode. Jer za razliku od ostalih zemalja situiranih iza takozvane Gvozdene zavese, Jugoslavija se nije graničila sa SSSR-om koji je, opet, voleo da se sve zemlje graniče sa njim i da se – u doglednoj perspektivi – utope u njegovo globalno komunističko carstvo.

Može biti da je pomenuto negraničenje, uprkos prisustvu brojnih sovjetskih „instruktora“, osokolilo južnoslovenske komuniste da malčice odstupe sa puta marksizma, lenjinizma, bilo kako bilo, Staljin se zdravo naljutio i poručio najvećem sinu svih naših naroda i narodnosti da se podvrgne „drugarskoj kritici“ i da „revidira stavove“, inače – zna se – jajca u procijep! Budući da je naš najveći sin zanat pekao u moskovskom hotelu Lux, dobro je znao da je drugarska kritika eufemizam sa metak u potiljak, ali je ipak pokušao da stisne. Odaslao je Kobi polupokajničke signale u stilu, dobro, de, možda smo malo grešili, ali ostajemo odani idealima revolucije… I pročaja.

Koba, predvidivo, nije naseo na patku, pa je izdao befel da se SKJ izbaci iz Kominterne, bez prava polaganja ispita, nota bene. E, onda je drug Stari prdnuo. To je, čestnejši, bilo ono istorijsko NE, ako malo napregnete sluh, još ga možete čuti, samo, to je sada više prduckanje… A zašto je tome tako? Zato što savremeni politički sinovi našeg naroda zanat nisu pekli u hotelu Lux nego u motelima na ibarskoj magistrali i – posebno – u motelu Rodić na subotičkom autoputu. I nisu ga pekli u društvu Roze Luksemburg, nego u društvu silikonskih pevaljki.

Politika i-stisni-i-prdni, kako smo videli, ponekad daje dobre rezultate, ali zahteva dobru petlju, ako razumete šta hoću da kažem, jer ko hoće i da stisne i da prdne, a nema jaku petlju, taj se …Znamo šta biva sa takvima. Kao što smo naučili na časovima marksizma, pa posle zaboravili, istorija se ponavlja, pa smo – hteli, ne hteli – opet dospeli u centar moskovske pažnje. Što možda i ne i bilo loše da u Beogradu stoluje dilber Titovog kalibra. Da sve bude komplikovanije, došli smo i u situaciju da mirimo Ruse i Ukrajince, a to je, da kažemo, tipična dal’ stisnuti, dal’ prdnuti situacija. Videćmo šta će biti? Ja tipujem na ono treće.