Knjiga koju nameravam da vam preporučim kao mali odmor od lokalnog političkog delirijuma, ima poduži naslov: „Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga“, a objavljena je u već kultnoj biblioteci Alef čačanskog Gradca. Reč je o razgovorima Umberta Eka i Žan-Klod Karijera, iz nepoznatih razloga kod nas nedovoljno poznatog autora. Da je šteta što se o njemu malo zna dovoljno je reći da je – pored mnoštva oblasti u kojima briljira – Karijer pisao scenarije za Bunjuelove filmove. Razgovor je vodio Žan-Filip de Tonak, vrlo interesantan tip, ali ovde još manje poznat od Karijera. Pa ću o njemu nekom drugom zgodom.
Kada se trojica takvih erudita, bibliofila i poznavalaca knjiga, književnosti, čitanja i još svašta nečeg nađu na jednom mestu, kao rezultat dobijamo ne tako obimnu knjigu krcatu izvanrednim uvidima u stvari i obiljem podataka. Kako bismo drugačije, recimo, saznali da se sve do svetog Ambrozija, dakle poduboko u novoj eri, čitalo isključivo naglas i da se Sveti Avgustin, Ambrozijev savremenik, zdravo sablaznio na vest da je moguće čitati u sebi.
Krcata takvim (i mnogo, mnogo boljim) detaljima, knjiga uopšte nije naročito obimna, nekih dvestotinak strana, što je velika prednost u ovom dobu sveopšteg ubrzavanja. Elem, Eko i Karijer polaze od rasprostranjene predrasude da je, zbog interneta i drugih e-andrmolja, stara dobra knjiga osuđena na nestanak. Ne može se zameniti. Složio bih se sa njima opaskom da uprkos rasprostanjenosti odlične veštačke hrane za bebe, žene još uvek imaju sise. I Eko i Karijer su uvereni da od tog posla nema ništa, da će knjige biti sve dok je ljudi, da su, štaviše, optoelektronski mediji lekoviti za knjigu jer apsorbuju veliki deo trivijalnosti, budalaština i gluposti koje su se ranije gnezdile u štampanim tabacima.
I jedan i drugi, međutim, smatraju da pred glupošću stoji sjajna budućnost. Sa čim bi se, bar mi u Srbiji, morali saglasiti. Kako stvari stoje, kod nas je ta budućnost nastupila. Stranice razgovora posvećene knjiškoj mudrosti prepuštam budućim čitaocima; ali ne mogu da odolim, a da ne citiram nekoliko rečenica koje kao da su napisane za nas. Evo ih: „Glupost je način da se tupavost sprovede u delo.“ „Od gluposti se može sasvim pristojno živeti.“ I za kraj citiranja, Ekovu dopunu prvog citata: „Glupost je način da se tupavost sprovede u delo sa nadmenošću i istrajnošću.“
Ne znam za vas, ali meni ove definicije prizivaju čitavu plejadu ovdašnjih udarnika na goreopisanim poslovima koji – kako je i opisano – s nadmenošću i istrajnošću ponavljaju oveštale tupoumnosti i od toga sasvim pristojno žive. Neki se, bogme, i obogate. Tako je to, kako vidimo iz Ekovih i Karijerovih razmišljanja, svugde po svetu. I tako će i ostati. Ali u okolnom svetu glupost još uvek nije društveno priznata niti je poželjan model ponašanja, a još manje način društvenog legitimisanja. Zbog svega nabrojanog, a i koječega drugog, obavezno pročitajte ovu knjigu. Biće vam jasnije zašto nam je ovako kako jeste.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
