Moram nekim poznanicima skrenuti pažnju da se pridruže pismenim komentatorima, umesto što zivkaju telefonom. Ove potonje čitam jednom u deset dana, a na telefonske pozive se uredno javljam, takav je čaršijski red.
Odavno sam ja zaključio da nije problem slomiti ruku nego da je muka znatiželjnicima objašnjavati šta se dogodilo. Čim te vide u gipsu, eto ih, saleću sa pitanjima: „Šta se dogodilo? Kako, pobogu, čoveče?“ Sve je to dobronamerno, da se razumemo, ali kod stotog prepričavanja rukoloma više ti ni do čega nije.
Slično je i sa ponekim kolumnama. Uzburkaju se duhovi, pa zahtevaju pojašnjenje, mada ne znam zašto, jer im je sve jasno, uvek me provale, samo žele da im to potvrdim. Tako je bilo i sa tekstom Viribus unitis. Nisi znao o čemu da pišeš, glagolji jedan iz telefona, pa si opleo staru priču o potrebi stvarnog nacionalnog jedinstva. Ništa ono: „Jel’ to nisi imao temu, pa udario na jedinstvo“, nego čovek zna, konstatuje. Svima kažem da su u pravu. Nemam ja živaca da se objašnjavam preko telefona. Ko hoće da razgovara, možemo da se nađemo u kafani, pa od Kulina Bana… A i kažnjivo je upotrebljavati mobilni u vožnji.
Čudan je srpski odnos prema takozvanoj pisanoj reči. S jedne strane, šta god ko napisao i odštampao to odmah dobija status svetog teksta. S druge, pak, strane, niko nikome ne veruje ni slovca od napisanog. Ako zanemarimo poeziju, koju ionako malo ko čita, svaki drugi tekst krije nebrojene misterije. Svaki članak prepun je skrivenih značenja. Iza svakog drugog teksta stoji neki „nalogodavac“. Kad bi CIA znala koliko je tekstova naručila za srpske novine, bila bi ponosna na sebe.
Kriza poverenja, bato. Može biti da ona ima veze sa gorkim istorijskim (i životnim) iskustvom. Fakat je da se ovde već decenijama masno laže i vara, svak veruje samo sebi, a šta je čovek – slamka među vihorove – akumulirala se tako ovde gomila privatnih „istina“ i iz svega toga izranja ona čuvena srpska nesloga.
Apropo onog sastanka u Domu Sindikata. Neki kažu da je to nemoguće. Neki, opet, smatraju da bi to bilo dobro. Treći, najvispreniji, u svemu tome vide moje ambasadorske ambicije. A ja ponavljam: ako virtuelne zvanice nisu u stanju da zajedno popiju kafu i rakiju, kako će se onda piti kafu i rakiju sa nesrbima. Kako će pronaći svoje mesto u svetu.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
