Pročitah juče u novinčinama da su se Čeda i JexS Boris ujedinili i to je stvar koju kao čovek sinteze ne mogu a da ne pozdravim, ali kao čovek slovenske antiteze moram malo i da zakeram. Zar ne bi, pitam se, za novoujedinjene – a možda i za sve nas – bilo bolje da su se, da kažemo, ujedinili u vreme kada je uoči kobnih izbora Čeda lansirao ideju „Preokreta“? Ako me pamćenje ne vara, Čedomir je Borisa huškao na ujedinjenje, a ja sam – na „Preokretovim“ skupovima – Čedu huškao da istraje u huškanju, ali bilo je to džaba huškanje. JexS nije hteo ni da čuje.
I zato je, što reko onaj pjevač, slušao oluju. No, dobro, vae victis… I pročaja. Život ide dalje. Sretnem onomad JexS-a na Sajmu knjiga i tom smo se prilikom zadržali izvesno vreme u srdačnom i prijateljskom razgovoru na štandu „Geopoetike“ u toku kojeg sam mu, napola u šali komici, napola ozbiljno, nabio na nos da bi on – samo da je povremeno čitao moje SMS-ove – još uvek bio na vlasti. A kako je JexS reagovao? Eh, kako? Hvala Bogu što više nisam! Kurtalisao sam se bede! I sve nešto u tom stilu. Ič mu ne prebacujem. Tako bih i ja reagovao. Posle boja koplje u trnju. Ne vredi čupati kose.
Ali vredi žaliti za propuštenim šansama. A Boris je baš imao veliku šansu da stvari pokrene u jednom boljem pravcu. Jeste ovdašnja inercija stravična sila, ali ipak je ona samo psihološki fenomen, hoću da kažem da srpska inercija, kao ni papa, nema nijednu tenkovsku diviziju (bar dok se ne naredi drugačije) i da inercijino suzbijanje nije bila nemoguća misija. Da se JexS počem uskurčio i ohrabrio srpsko graždanstvo i seljaštvo da se prenu iz letargije i mitomanije, ne bismo baš živeli u Zemlji Dembeliji, ali svakako ne bismo živeli ni u zemlji u kojoj multipraktik komunjara, Vulin, pompezno resahranjuje polkovnika Apisa i od svega toga pravi još jedan lažni mit.
Moram odmah da kažem – da slučajno ne bi bilo neke zabune – da mi je polkovnik Apis mnogo draži od Vulina. Ma koliko ozloglašena, Apisova „Crna ruka“ je – grubo proračunato – i srpskom i okolnim narodima nanela mnogo manje štete nego „Crvena julska ruka“ u kojoj je Vulin bio istaknuti Apisčić. Ali i dalje smatram da bi Apis trebalo da ostane tamo gde jeste, zato što je, Bog da mu dušu prosti, pukovnik u istoriji ostao zabeležen isključivo kao zaverenik i siva eminencija. Na osnovu raspoloživih činjenica zaključio sam da je u svemu ostalom bio prosečan ili ispodprosečan oficir, takoreći mastiljara. Nije čak ni pio, niti je bio ženskaroš, što je za onovremeno oficirstvo bilo nezamislivo. Ubijanje kraljeva beše mu jedino zadovoljstvo. Ali – slušajte vamo – Vulinu uopšte nije namera da rehabilituje „srpskog junaka“, boli njega Crven Ban za Apisa, Vulinova je namera da rehabilituje politička ubistva i, kako stvari stoje, tu će nameru uz Overlordovo sasluživanje i sprovesti u život, to jest – u Ujedinjenje ili smrt.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
