Visoki pritisak

Kako je, dakle, došlo do pičvajza? Eh, kako? Blic, tradicionalno sklon istraživačkom novinarstvu, odnekud iščeprkao podatak da je jedan od mnogih Baškanovih velesavetnika vršio pritisak na direktorku Agencije za privatizaciju “iz ličnih interesa”, a Džumhurbaškan je to protumačio – ni manje ni više – nego kao napad na Srbiju i kao “kontinuirano urušavanje ugleda predsednika države”. Viđi vraga su sedam binjišah. Čekaj, more, malo! Zar savetnikov pritisak na direktorku državne Agencije nije narušio ugled Savetovanog? Zar, konačno, ugled Savetovanog u datom slučaju nije bio sredstvo pritiska jer je već na osnovu pukog uvida u fotografiju pritiskivača, kristalno jasno da taj svat ne bi bio u stanju nikoga da pritisne da počem nije u Džumhurbaškanovoj blizini.

Sve se to – jada se Nikolić srpskoj javnosti – radi iz najnižih pobuda, da bi se bajagi Srbija predstavila “kao diktatorska zemlja”. Držim da Džumhurbaškan žestoko preteruje. Srbija, fakat, nije diktatorska, ali je zato džiberska, diletantska i šarlatanska država kojom hara prekoplotaški zloduh predgrađa. Predsednik jedne države, pa čak i ovakve Srbije, nipošto nije u obavezi da ćutke trpi svaki napad na svoju visoku ličnost, ali je u obavezi da čuva dostojanstvo institucije i da ne ulazi u lične verbalne obračune sa lokalnim žutarama jer se tako – hteo on to ili ne – spušta na nivo svadljivih pevaljki i gologuzih starleta koje se prepičkavaju preko novina. Postoji valjda u prezidencijalnom konaku služba koja se bavi takvim stvarima. Verovatno postoji. Ali služba je (bar načelno) u obavezi da posegne za argumentima. Dočim Džumhurbašan nije.

Njemu je dozvoljeno – a i svojstveno – da se posluži oprobanom žandarmerijskom tehnikom – “Kome ti kralja, majku li ti seljačku”. V čjom djelo? Pisali smo već o tome. U davna vremena – za koja samo naivčine misle da su prošla – kada bi se žandar nameračio da, recimo, kresne ženu nekog seoskog veselnika, sačekao bi ga pazarnim danom na pijaci i – našavši se u veselnikovoj blizini – iza glasa dreknuo: „Kome psuješ kralja, majku ti seljačku.” I – šta da vam pričam? Veselnik u apsanu, a žandar trk kod mladice, pa udri. Meni, da izvinite, Džumhurbaškanova jeremijada neodoljivo podseća na žandarsko lukavstvo uma. Niko ga nije opsovao, samo mu pomenuli savetnikov zulum, a on, kao božemeprosti žandar, iza glasa viče: „Kome vi mene, majku li vam seljačku. Videćemo ko će tu koga na kraju kresnuti.“